Mjesečne arhive: April 2021.

Kritika Mirze Skenderagića: „Schindlerov lift“, BHRT

Za predstavu je potreban jedan roman o liftu marke Schindler u koji stane historija jednog grada. Prijedora recimo. Nekoliko kutija Lego kockica za izgradnju jednog crvenog solitera i tobogan tunel, da mrtve vraća među žive. I najbolji mogući glumački ansambl, najbolja scenografkinja i najbolja kompozitorka. Zatim je potrebno „pozvati“ lift smrti u novoizgrađeni teatarski soliter u kojem se djeca ponovno mogu igrati. Sa liftom će možda doći i Bertolt Brecht, ukoričeni roman kao rekvizita za iskupljenje, poneka jugoslavenska pjesma, a smrt će postati dječja igra. Jer, u istinskom teatru, smrt nikada ne može ostati glavni junak. Tada će ubijene komšije ponovno oživjeti, a zločinci i saučesnici će morati pogledati u svoje teatarske odraze i doći će jedan lift marke Schindler i u njemu će biti djevojčica, živa i nasmijana. I nastat će predstava „Schindlerov lift“ Kamernog teatra 55 i reditelja Kokana Mladenovića i svjetlo će se ugasiti i ovacije će potrajati. I možda će nekada njenom izvođenju prisustvovati neko iz Prijedora. I možda će prepoznati sebe. I to će biti trijumf teatra. Ne historijska, ne društvena, ne politička, ne čak ni lična pobjeda, već samo pobjeda teatra, što predstava „Schindlerov lift“ već sada sigurno jeste.

Od kada je 2018. godine objavljen roman „Schindlerov lift“ Darka Cvijetića, nagrađen prestižnom nagradom „Fric“, on je u fokusu regionalne javnosti, što zbog svoje neobične strukture, rodovske i žanrovske isprepletenosti te umijeća pripovijedanja, što radi njegove antiratne uloge i kolektivne iscjeliteljske moći koju priziva nakon sučeljenja sa ličnom traumom. „Schindlerov lift“ je, prije svega, stilizovano umjetničko djelo istine, ali i lična posveta ubijenim komšijama, s kojima je pisac Darko Cvijetić u bivšoj državi dijelio život u golemoj višespratnoj zajednici, Crvenom soliteru, arhitektonskom simbolu Jugoslavije, suživota i komšijskog međunacionalnog bratstva i jedinstva. Dakle, u svome autoreferencijalnom romanu, zaglavljenom poput lifta u međuprostoru između traume, iskupljenja i iscjeljenja, Cvijetić poput Diogena iz Sinope traga za čovjekom među zvijerima, a u ime onih koji više ne mogu da govore te u ime onih koji to ne žele, bilježi ratni haos i ljudsko zlo koje je probuđeno u Prijedoru u proteklom ratu. Simbolično se referirajući na film „Schindlerova lista“ (1993) Stevena Spielberga ili preciznije na knjigu „Schindlerova arka“ Thomasa Kenneallya, Cvijetić tematski određuje svoj roman, ali njegov naslovni junak, Schindler nije spasitelj, već saučesnik, čak i izvršitelj ratnog zločina. Sačinjeno od tri vremenska perioda (predratni, ratni i postratni) primjenjena na svakog lika pojedinačno, i čak trideset i dva poglavlja i nekoliko desetina glavnih i sporednih likova i njihovih sudbina, nabijenih u svega devedesetak stranica, ovo književno djelo gradi život u Prijedoru, koji započinje 1975. godine, zajedno sa izgradnjom Crvenog solitera 101 i useljavanjem prvih stanara. U strukturi ponavljanja rasutih priča, koja kod čitatelja razbija svaku mogućnost prepoznavanja traume kao gotovog procesa, likovi stvarnih imena, također poput lifta, dolaze i odlaze. Prvu vremensku ravan, onu predratnu, određuje prosperitet, idiličnost, sreća, te odrastanje i suživot komšija Bošnjaka, Srba i Hrvata, dok dolaskom rata Crveni soliter postaje geto smrti i metaforička masovna grobnica, a lift marke Schindler, nekadašnji „dokaz gradskosti“ i prostor dječje igre i slobode, postaje ubica djevojčice Stojanke Stoje Kobas. „Kako nije danima bilo struje, to joj je već skoro mjesec dana bilo omiljeno mjesto za igranje. Glavu je provukla kroz otvor razbijenog stakla na vratima. Nekoga je dozivala, čini se danas, koleginicu, također šestogodišnju prijateljicu s petog kata, prepolovivši svoju težinu. Iznenada, došla je struja. Iznenada, netko je pozvao lift (marke Schindler). Koji je dekapitirao dijete. Od tada to nije više lift (marke Schindler). To je pokretna giljotinska košara koja ide gore-dole puna slame, kao Betlehemske jaslice“, zapisuje Cvijetić.

U svome „čitanju“ Cvijetićevog romana, reditelj Kokan Mladenović u potpunosti usvaja njegovu fragmentarnost, njegove likove i njihove priče rasute po poglavljima, čije odnose potom dodatno razvija, raspisuje i sjedinjuje u sasvim novom autorskom jeziku kojim scenu pretvara u svojevrsno teatarsko gradilište, iz kojeg potom niče soliter, niti Crveni niti Plavi, već šareni, od Lego kockica. Mladenović predstavu otvara napuštajući romana, odnosno, „pozivajući“ lik Pisca Darka Cvijetića (Admir Glamočak) koji na scenu izlazi sa ukoričenim romanom, njegovim dopunskim izdanjem u koje je uvršteno dodatno poglavlje – „Čarolijica“. To je dakle, istinita priča, uobličena književnim jezikom i u formi ostalih priča u romanu, a u kojoj Darko Cvijetić opisuje svoj susret sa majkom poginule djevojčice Stojanke Kobas, na njenom grobu i godinu dana od objavljivanja „Schindlerovog lifta”. Taj susret, reditelj na sceni oživljava u svojevrsnom nadrealnom, jasno simbolističkom ozračju, u kojem Stojankina majka (Tatjana Šojić), na užetu dovlači grob svoje kćerke, betonski „četverokut bez ikakve ploče“ i ostavlja ga na sceni, ispred lika Darka. Na tom grobu će potom likovi/glumci izgraditi šareni soliter, od Lego kockica, pjevajući pjesme sa radnih akcija i ugrađujući dio sebe u svoj budući dom, što ukazuje na to da su temelji solitera izgrađeni na smrti, dok istovremeno djevojčicin grob dobija svoj spomenik koji joj u stvarnosti nedostaje. Ovim postupkom, reditelj zapravo uspostavlja svoj lanac rediteljskog koncepta, u kojem je stvarnost prva karika, jer od stvarnosti, od groba jedne djevojčice bez spomenika, nastaje jedan živi teatarski svijet, koji će se naposlijetku ponovno vratiti toj istoj stvarnosti iz koje je rođen.

Pored solitera od Lego kockica koji će biti sagrađen, a zatim i porušen na sceni među publikom, njen pozadinski dio, dakle, onaj koji bi u stvarnosti predstavljao park i ulicu, definiše jedan tobogan tunel, potom nešto što nalikuje na oboreni improvizovani saobraćajni znak, a koji se koristi i kao stepenice za tobogan, za „odlazak“, te tri cijevi u boji jugoslavenske zastave i jedna ljuljačka. Iako je dakle, jasno da je riječ o minimalističkoj scenografskoj postavci, njena uloga je višestruka i postoji da dopunjuje, razvija i određuje mizanscen, a ne da bude vizuelno primamljiva.

Dakle, kao jedan od najvažnijih segmenata rediteljskog koncepta predstave, uz zasigurno intenzivan producentski napor, jeste uloga scenografije Adise Vatreš-Selimović, do te mjere proširena da gotovo predstavlja zaseban autorski čin, a koja opet, poput čeličnih sajli nekog lifta, drži na okupu fragmentiranu dramaturgiju, ne dopuštajući joj zastoj niti „kvar“. Jer, zahvaljujući ovakvoj scenografskoj postavci, sa većinom rekvizite napravljene od Lego kockica (puške, flaše, bijele trake kao obilježlja, prozori, koferi) u predstavi Kokana Mladenovića ne postoji ništa izvan teatarskog, čak je i kamera, sakrivena u jednu kockicu, kojom glumci „dokumentuju“ dešavanja na sceni i „uvećavaju“ kartonskog Tita, dio živog teatarskog procesa i nije unaprijed pripremljena radnja, osim možda audio snimaka glasova ljudi stvarnih imena, među kojima je i onaj Darka Cvijetića, a za kojima reditelj poseže na kraju, kako bi na „najavio“ povratak stvarnosti. Ono što se u ovome segmentu predstave, s jedne strane možda može protumačiti kao oblik nedorečenosti, jeste konstantno izmještanje sa scene novoizgrađenog šarenog solitera, koji bi ipak, trebao stajati nepomično poput spomenika, ali s druge strane, i taj soliter je kao i sve ostalo „samo“ dječja igra, u kojoj golema višespratna zgrada po potrebi može postati lift sa otvorima na vratima. U kojoj i smrt može postati život. Taj soliter je jasno i glumac, sa više uloga, koji „odlazi“ sa scene i koji iza zavjese čeka na svoj naredni čin. Naravno, da bi svijet izgrađen od Lego kockica, a zatim i igrački koje mijenjaju stvarne bagere, stvarne leševe i stvarne vojnike silovatelje, postao istinit, bilo je potrebno kreirati određeni balans, koji reditelj i kostimografkinja (također Adisa Vatreš-Selimović) pronalaze u kostimima, krajnje realističnim i tačnim, sa grbovima Vojske RS-a i kasnije Armije BiH. Iako ponovno dinamična i emocionalna, muzika Irene Dragović u ovoj predstavi teško postoji izvan „graditeljskog“ svijeta predstave, i tu je „samo“ da dodatno poveže njegove pojedinačne elemente, da ubrza kada je potrebno, da naglasi, da zaustavi, da pokrene.

Nadalje, poseban doprinos u oživljavanju jednog ovakvog svijeta rasutog na paramparčad, a opet nabijenog životom, daje dramaturgija koju potpisuje Vedran Fajković, a u kojoj je aktivno učestvovao i Darko Cvijetić. Iako je dakle, dramaturška okosnica predstave zasnovana na romanu, njegovim likovima, glavnim motivima i njegovoj ideji, ostatak njene strukture je u mnogome nadograđen sa novim pričama, novim likovima, novim spratovima i stanovima istog onoga solitera iz romana, uz možda povremeno nasilno dopisivanje političkih i drugih „anegdota“ kao što je ona o Supermenu Srbinu. Svakako, većina dodatnog sadržaja je preuzeta iz književnog svijeta Darka Cvijetića, njegove poezije prvenstveno, kao što je npr. lik Školske iz klupe, Aide (Gordana Boban) koja u tri navrata kroz 15 godina pronalazi ostatke ubijenog brata, a sa čijom se pričom u predstavi gradi poseban odnos sa likom Pisca, na njegovom putu ka iskupljenju i iscjeljenju. Također, tu su i „dopisane“ „vječne“ ljubavi, ona između Dubravke Zec (Dina Mušanović) i Davora Tice (Davor Golubović), koja završi ubistvom Dubravke i samoubistvom Davora, zatim ona Mehmeda (Sabit Sejdinović) i nastavnice historije Dušice (Maja Izetbegović), koja je djelomično zasnovana na Cvijetićevog pjesmi „Dušnik, dušek, dušica“, u kojoj je zaljubljenoj Dušici od pokojnog Nenada ostao samo dušek ispunjen „njegovim“ zrakom. Naravno, u predstavi su razvijene i ostale epizode iz romana, kao i njihovi glavni likovi, Adem Ćordić, Čedo Lažov, komšija Obrad, Goran Zec, Sejfa, Supha i Milosava, koje glumci (Tatjana Šojic, Gordana Boban, Admir Glamočak, Muhamed Hadžović, Aleksandar Seksan, Maja Izetbegović, Dina Musanović, Sabit Sejdinović, Senad Alihodžić, Davor Golubović) oživljavaju naizmjenično, zadržavajući u sebi svoje centralne karaktere, a igrajući više uloga i to po principu teatra Bertolta Brechta, u kojem su u jednom času lik, a u drugom postaju njegov komentar. Konstantno prelazeći iz krajnje emotivno, dramatično i eksplicitno odigranih prizora, u njihove tzv. „pauze“, reditelj nastoji, zapravo, održati budnim i svjesnim publiku, dok istovremeno pokazuje da je proces sučeljenja sa traumom prošlosti bjesomučna borba između unutrašnjosti i vanjštine, istine i laži, stvarnog i subjektivnog, ličnog i kolektivnog, poslije koje ostaju razbijeni komadi stakla koje zatim treba sklopiti u vlastiti odraz.

Dakako, kako na ovome teatarskom „dječjem igralištu“ mora biti djece, reditelj u svoj autorski koncept poziva i svojevrsni mali dječji ansambl (Sin Kurt, Isa Seksan, Dino Hamidović, Lana Zeničanin i Tijana Zeherović), a koji svojim talentom, posvećenošću te razumijevanjem teatarskog procesa, znatno doprinose uvjerljivosti ovog historijskog putovanja kroz vrijeme, koje započne razmjenom sličica, a završava razmjenom leševa.

Jer, u konačnici, ovo jeste dječja igra smrti. Za buduće generacije. Da se igraju Lego kockicama, kao što se možda i djevojčica Stojanka igrala, u liftu bez struje i stakla. Da se vrati njihova nevinost koju je rat okrvavio, da u budućnosti ne siluju svoje nastavnice.

Ako roman završava epilogom sa naslovom „Koji je ispričao priču“, onda je ova predstava teatarski čin „Koji je oživio priču“, dovršivši proces iscjeljenja koji je pisac započeo.

https://op.bhrt.ba/u-teatarskom-soliteru-zivota/?fbclid=IwAR1YkzUbogWICRmW3VfdT7-_TK1Qse3c51YsJBO7LbttHPA9EVEDHon5uNQ

IZ CRVENOG SOLITERA: Kraj svake predstave je podizanje zavjese

Piše: Darko Cvijetić

Čekam da se utiša zvuk “Lifta”, premijerni kazališni zvuk. Nisam u stanju govoriti o predstavi. Nikako da slike smire se u meni. Ali, polako samo – isparit će petrolej u svicima, mrak će opet obuzeti krošnju.
Vidjeti sebe na sceni je poluludo. Igrao sam se u romanu fikcijim i fakcijom, potom na uprizorenju romana – gledao sebe, nekoga koji je više od mene – ja sam. Lift me dotukao. Redatelj Kokan Mladenović me natjerao da sanjam sebe. Pred glumcima Kamernog teatra 55, iz Sarajeva, osjećam duboko poštovanje i britki stid pred dobrotom.
Nikako da te slike odstoje u meni. Da se riječi osuše. Ne možeš pisati mokre riječi.


* * *

Čuje se “Kolo kraljice Drage”. Noć tek počinje, oficiri tek naručuju vino.
Kad su ih pobili, nijedno zvono nije za njima zazvonilo. Nijedno. Ni klepetalo monaško.
Tišina nakon usječene sise, izgorene kose, rasparavane utrobe. U tišini dvoglavljen orao, bijel. Ne zna kojom bi glavom jetru zakljucao.
Takva bila poplava, da je Drina odnijela i nišane i krstove s grobalja.
Našli ih zajedno s granjem, nasukane po obali, pootpadalih slova.

Iz slupane crvene ljuske uskrslo oguljeno jaje. Na tanjuru još mokra sol i tankonarezani kruh.
Orlić je to, ugrubo, u olovci.

/Sinopsis za predstavu “Kraj dinastije Obrenović”/


* * *

Godine 1997. režirao sam predstavu “Mandragola”, po Machiavelliu, u “Pozorištu Prijedor”. Kipar D.R. svim glumcima pravio je maske od krušnog štirka, kojeg im je razmazivao na lice. Maske su bile tačno po licu urađene. Krušna štirka na licu, podgrijana mesom.
Našao sam ih neki dan, u depou pozorišta.
Štakori nas pojeli. Oduvijek su štakori i maske bili povezani, počev od kruha.
Nekima mjesta za oči pojela glavu.


* * *

U gradu zastao, dvije ulice od Crvenog solitera, vidio smrtovnicu V.Đ.
Umro je u zatvorskoj bolnici, od raka koji se rasuo svuda iz pluća. U nekom sportu trener godine 2011. po izboru lokalne zajednice! Osuđen za ratni zločin, njih nekoliko poubijali civile u prigradskom naselju, zapalili ih s bogomoljom.
Miran, potpuno povučen čovjek. Sretao sam ga svakodnevno. Samo su ga, prije pet ili šest godina, u rano jutro uhapsili. Maskirani ljudi, neka policija. Preživjeli ga identificirali.

“Zamisli”, kaže moj drugar glumac u šetnji, “kako taj rak, kao da bira sportiste.”


* * *

Po Lehmanovim mislima “u postdramskom kazalištu realnog, poantu predstavlja izazivanje nesigurnosti neodlučivošću radi li se o realnosti ili fikciji”. Tu se krije odgovor o namjeri oba moja romana, da se istraži moć jezika, da balansira u toj “neodlučivosti”. Opstrukcija same mogućnosti postojanja monolita realnog. Urušavanje dokumenata počinje sušenjem tinte.
Kraj svake predstave nije spuštanje već podizanje zavjese.
“Tako taj rak bira sportiste”.


* * *

“U Fizici tuge”, Georgij Gospodinov piše da treba osam minuta i devetnaest sekundi da do Zemlje dođe informacija da se ugasilo Sunce. Minut Neba. Iza svakog je slova nečija ruka.
Oči ugušene pahuljama.

Pričam s Lj. o večeri kada je Raša Popov u “Pozorištu Prijedor” govorio o mojoj knjizi “Manifest Mlade Bosne”. Pazi sad – 11. rujna 2001. – u 20. sati!
Još je trajao napad na Ameriku, avioni se zabijali u Twinse, a čika Raša je u “gornjem foajeu” dirigentski, proročkim glasom govorio o “Manifestu” kao “bosanskoj knjizi mrtvih”.
Popijeno mlijeko jednom će s tobom kipjeti. Šta njemu treba, koji minut na ploči.


* * *

Uzimljava pčele. Kaže mi, da su pčele gluhe. “Ali zato, zamisli, svaka ima poseban miris! Isto tako ima stosedamdeset receptora mirisa.” Pred kraj rata, zarobio ga HVO. Tukli ga u zatvoru. Puno su Milenka tukli! (Sokolov dreser s džepovima punim skajnih sanjalica za oči. Pucketanje saksofona dok se urezuje u vinil. A i mi od vida jedva čujemo. Dovikivanja drvosječa, dvadesetpet godina kasnije, iznad grobnice. Dok dođu do grla, riječi iz stomaka promijene značenje.)
Uzimljava pčele.
To je dovoljno za priču. Ovo u zagradi neka bude da je poezija. Onaj koga su tukli, prodaje med.
Time puni mrak u sebi.

“Ja sam u ratu smišljao lozinke, bilo mi naređeno”, kažem mu, valjda da mekše zdrmamo tu temu. “Materemi, nije to mala zajebancija. Lakopamtljivo, ali i lakozaboravljivo. I danas negdje imam bilježnicu sa signaturom jedinice i korpusa, punu lozinki za čitavu zimu. Svaka riječ Tore ima stošeztdeset tisuća lica, smisaonih slojeva ili ulaza. A svatko može da vidi samo jedno. A na drugoj strani, svitak postaje neupotrebljiv za sinagogalnu upotrebu ako samo jedno slovo nedostaje, ili ima viška.
U svakom slučaju, među lozinkama sam se naučio zarezima.

“Imam bagremovog meda za tebe”, kaže onaj koga su tukli. Time puni mrak u nama.


* * *

Godine 1993. režirao sam “DUPLO DNO”, Gorana Stefanovskog, u “Pozorištu Prijedor”. Na pozornici su s cugova visili plastični kosturi, donešeni na revers iz OŠ “Mira Cikota”, a dječak ispod njih, Đorđe Bilbija, cijelu predstavu, leđima okrenut publici, gledao je film Andreja Tarkovskog “Ivanovo djetinjstvo”.
Cijeli film. Cijelu predstavu.
Ja sam vidio na pozornici jedne noći, i predstavu “Što na podu spavaš”.
Otac i dva sina jedu lubenicu. Pažljivo jedu, polako. Potom, drugu lubenicu noževima tako iskasape, da sve bude crveno.
Na kraju predstave, na istom mjestu, iz brda jagoda, izađe djevojčica.

Šta njoj treba, koji minut na pozornici.

https://zurnal.info/novost/23948/kraj-svake-predstave-je-podizanje-zavjese

IZ CRVENOG SOLITERA: Apatija zarobljenih majmuna

Piše: Darko Cvijetić

Lavor podmetnut pod ručnu pumpu pitke vode kod Taiba. Zvuk limenih šolja, bijelih, s crvenim srcima gusto naflekanima… Prošle godine je jedna moja pjesma bila na bilboardu u Kaknju, u znak dolaska proljeća. Ljudi iz knjižnice su me uljudno i lijepo pozvali za Dan pjesnika. Da gost budem.
Mogu je vidjeti, pjesmu, prošle godine okačenu, kad je virus tek počeo, kako je zapišava kakanjski pljusak, i kako blijedi na kartonu. To nije tužno, to je život pjesme. Raspleše tako rukave vjetar, ostavljenoj košulji preko naslonjača stolice. Možda sam to negdje pročitao. To je život koji se miče u sobi. Obale iznjušene vodom. Iz Sane konopcima namotanim na špule, izvlače dvojica čamac u sumrak. To ne boli nikoga. To je stvarnost odlomila se na komad, samo za nas.
Ili ovako: Iz Crvenog nekad na “Jesenju sonatu” u kino “Mrakovica”. Prijedor je bio miris vafla iz keksare, i zvuk brzog voza iz Ploča za Štutgart, a preko Zagreba i Zidanog Mosta, i gutljaj crnog udisaja celuloze.


* * *

Slovo “m” sve češće zapisujem identično kao otac. Moje “m” nije bilo ovakvo, bilo je puno manje tehničko. Budi tiho, čuj kako cvrkuću ptice, kažem. Svega toga nema u tmini. Bit će zajebano čitavu vječnost biti u tmini, i sam. Tatino “m” u svakoj drugoj riječi.
Virus napravi sprdačinu od tvojeg sjećanja na rovove. Zamisli da je netko onda mogao znati, neke zime 1993. – da brdo zbog kojeg ratujete, dvadeset godina nakon rata, neće značiti ništa. Da neće biti ljudi. Svi da će otići, i pobjednikova i gubitnikova djeca. Vidim klinca koji nosi masku, ima jedanaest godina, i već se drugu godinu s drugarima čuje samo virtualno. Svijet u sudaru s virusom koji je i živ i nije, između je.
Virus napolju, ljudi u stanovima, jedu kekse, prave kokice, stiskaju paracetamol i slušaju jazz.
S devetog kata vidim Sanu k’o na dlanu. Nekoliko crkava, desetinu džamija, hotel, tzv. Lukovicu i Tukove koji se protežu do “hambarijskih planina”, kako smo učili u “Miri Cikoti”.
Mogu usuti konjak, slušati Ellu Fitzgerald, mogu čuti kako se oko 16 sati, okreće autobus koji je nekad dovozio radnike iz rudnika Omarska. Sada izlaze samo dva čovjeka.

Bilboard s mojom pjesmom, u Kaknju, u čast proljeća.
U “Schindlerovom liftu” – Čedo Lažov jedini zna sve!


* * *

Violina se svira obrazom uz rame. Zdrav si kad imaš više antitijela.
Antitijelo, zvuči kao duh, protutijelo, kaže Lj.
Vakcinalan rat, u kojem bogati otvoreno kažu da neće pomoći siromašne zemlje.
Očajanje koliko još ovo neće prestati. Zapravo, krvava borba za opstanak. Virus kontra tijela. Pritom je dobro imati što više antitijela. I imati što manje kontakta, sa što je manjim brojem ljudi. Biti više sam, imaš više šanse, zasad. Dok svatko ne dobije umrtvljene kopije i ne razvije puno antitijela. Koliko riječi apsolutno više nema smisla, a kako druge nastaju. Puno straha u nama, u svakome. U komšiji bez prstiju, ratnom veteranu, kojem je država odsjekla struju, dok sjedi na betonu, na prvom proljetnom suncu. S tri džempera na sebi. Sve ostavio u rovovima. Sad nema ni struje. Samcat, virusov ideal.
Ko je on? Tko je on? Pobjednik? Antitijelo. Čovječe, koliko puta je ova riječ pomenuta svakoga dana na svim jezicima svijeta. Antitijelo. Zdrav si kad imaš puno antitijela, ponovim.
Jezik se ne može izboriti s tolikim smislovima.


* * *

Fascikl istrganih rečenica. Provincijske bolnice više ne primaju ljude! Nemaju mjesta. Kuga, obrisi Potopa kakvog ni ničeanski učenici nisu sanjali. Crkve ne primaju. Ni kazališta ne primaju. Ni kina, kavane, muzeji…

“Ispred radnje u glavnoj ulici umiru ribe.
Umiru mučno i bezglasno.
Umiru otvorenih usta kao da se čude”, pisao je 1966. izvrsni prijedorski pjesnik i sineasta, profesor Srđa Bogović, fantastični pisac i samotnik.
Izlovljena riba koja se bori s kisikom. I mi, koji ga očajnički trebamo. Nikada više nam nije falilo zraka. Sve se munjevito promijenilo. Riblja rebra poput nakostriješenog pepela. Trebat će puno vremena sa se vratimo. I zagrljaj da ima težinu. Tako i poljupcu, da mu se vrati moć. Ponovno ćemo čitati Shakespearea, trčati nasipom pored rijeke, ići u crkvu, zalutati u gradski teatar gdje igraju Becketta, kupati se na Sani, rolati davni džoint uz Berek, ići jaranovoj sestri na dženazu…Treba samo vremena. A ono jedino curi.
Žuriš biti antitijelo.
(Da obraz bude bliži srcu. Zato se violina svira, obrazom uz rame. Srce obrazu.)
Ne možeš podići srce do oka, ali možeš pognuti glavu. Nema, stari, vremena.
Sva ta eksplozija nacionalizma i radikalizma i populizma, govori da je prevazilaženje nagona za čoporom puno teža disciplina od zamišljene progresije u vremenu.
A barabe, naše seoske barabe, koje su u međuraću postale elita i stvorili sebi primjeren kulturni model- svijet sveobuhvatne bučne banalizacije.
A postoje i oni zarobljeni majmuni, o njima piše Bela Hamvaš, koji se nakon budalesanja pred zoološkom publikom naglo zaustave, obamru, utrnu i zure pred sebe u jednu točku, i to tako ubjedljivo zure, utučeni i tužni, da svi oko kaveza brzo odu, izbjegavajući poglede. Svakako ćemo ugledati jednom tu točku.
Ili će prst biti na čelu, ili pak kažiprst na orozu kolta za sljepoočnicu.

Neće nitko ljude. Ne ovakve ili onakve, nego ljude, sve ljude. Kao da je sada važno bješe li to samo šišmišov zamah krilcem na vuhanskoj tržnici, ili zavjera iz laboratorija da nas se sve smakne. (Možda ne sve, ali za neki početak dovoljno.) Zamisli samo, bolnica zaustavila primati oboljele ljude. I programi operacijskih zahvata ukinuti! Zapravo, izuzev od covid-19, ljudi su prestali obolijevati, imati srčane i moždane udare, kanceri su se povukli, rakovi su nestali, srce više nikoga ne udara.
U Crvenom smo oduvijek znali tajnu:
Ljudi gotovo uvijek imaju sreće.

https://zurnal.info/novost/23932/apatija-zarobljenih-majmuna?fbclid=IwAR0epZA09PGbMwm0xt7wUxtxbL1KwYYRK1IJaPOmv5tpZWJZYS8nM-AAT8U

Rezension: Schindlers Lift

Schindlers Lift – Darko Cvijetić

Beschreibung des Verlages:

m Jahr 1975, als sie bezogen wurden, rochen die zwei Hochhäuser noch. Das Rote hatte 13 Etagen. Und um das Unglück nicht zu beschwören, benannten die Einwohner die erste Etage in „Galerie“ um. Bevor sie zu den Hochhäusern des Todes wurden, feierte man hier gemeinsam Errungenschaften und Erfolge der Arbeiterklasse und übte sich in Solidarität. Denn dort wohnten Lehrerinnen und Ärzte neben Bergbauarbeitern, Bosniaken neben Serben, Kroaten… Dort wohnte eine verdichtete Vorstellung von Jugoslawien und des multikulturellen Bosniens.
Die Aufzüge standen für die Anwohner als Zeichen der Urbanisierung und als Beweis des städtischen Lebens. 15 Jahre später begleiteten sie unerwünschte Mitbewohner zur Hinrichtung oder wurden sogar selbst zur Guillotine. Zusammen mit den Schornsteinen der umliegenden stillgelegten Fabriken bilden sie heute wie Grabmäler die Kulisse der kleinen bosnischen Stadt Prijedor und erinnern uns daran, wie eine einzigartige Welt durch den nationalistischen Terror besiegt wurde. 32 erzählerische Fragmente bilden eine Struktur, in denen die zwei Hochhäuser mehr als Romanfiguren denn als reine Handlungsorte fungieren. Eine Miniatur, welche die nicht erzählte bosnische Tragödie und das Verschwinden einer Epoche wiedergibt. 
„Schindlers Lift“ ist das erste prosaische Werk (2018) des in Prijedor/Bosnien-Herzegowina lebenden Theatermachers und Dichters Darko Cvijetić. Der in bosnischer Sprache verfasste Originaltext wurde von dem bildenden Künstler und Schriftsteller Adnan Softić ins Deutsche übersetzt und erscheint im Juli 2020.

Zum Glück habe ich dieses Buch nicht alleine gelesen…
Zuerst einmal möchte ich Kata dafür danken, dass sie dieses Buch mit mir gelesen und diskutiert hat. Wir beide sind auf unterschiedliche Weise mit dem ehemaligen Jugoslawien verbunden und haben uns auf einer Ebene austauschen können, die vom gegenseitigen Verständnis und geteilten Erfahrungen lebt. Dafür bin ich sehr dankbar, schliesslich ist “Schindlers Lift” keine leichte Kost und diese mini-Leserunde hat es uns ermöglicht, über die aufwühlenden Ereignisse zu sprechen, die im Buch geschildert werden.

Sobald der Krieg mit seinem Stiefel das Treppenhaus betrat, zog Obrad die Uniform an und stellte sich bis an die Zähne bewaffnet und erbost vor das Gebäude.
– S. 45 –


Meine Meinung:
Zwei Hochhäuser, die im Buch abwechslungsweise als Protagonisten, Handlungsorte, Mahnmal, Zeugen, Friedhof aber auch Überlebende fungieren, werden von Darko Cvijetić ins Zentrum seiner Erzählung gestellt. Diese Wahl ist wohlüberlegt: obwohl im Buch immer wieder geschildert wird, welche Gräueltaten die beiden Hochhäuser miterlebt (und sogar “begangen”) haben, obwohl auch gezeigt wird, wer diese Taten begangen und wem dieses Unrecht angetan worden ist, so bleiben die Hochhäuser doch neutral. Es findet keine Verurteilung im eigentlichen Sinne statt, die Innenschau in die Figuren fehlt – obwohl so viele Schicksale und Geschichten, so viele namentlich genannte Figuren darin auftauchen – und dadurch geht es immer auch um ein Kollektiv und nicht in erster Linie um das Individuum selber. Was in Prijedor geschehen ist, was der nichtserbischen Bevölkerung angetan worden ist, ist in ganz Bosnien geschehen. Manchmal mit anderem Ausgang (aber wirklich gut ging es nie aus), manchmal – das muss man ehrlich sagen – mit vertauschten Rollen, manchmal in abgeschwächter, manchmal in noch intensiverer Form, manchmal mit Beteiligung von ausländischen Mächten, Söldnern, manchmal, ohne sichtbare Spuren zu hinterlassen. Diese Geschichte ist die Geschichte Bosniens. So oder ähnlich ist Bosnien immer betroffen und so oder ähnlich sind die Erinnerungen in allen Menschen dieses Landes, klaffen die Lücken sichtbar oder unsichtbar, wo man in Bosnien steht und geht.

Und die Mutter von Rambo Mršić und Milka, deren Sohn sie in Bihać vor ihren Augen getötet haben…
Sitzen auf einer Bank und warten.
Neben den Bänken wuchsen diese Kinder auf.
Der Priester betrat das Hochhaus, ordnungsgemäss angekündigt durch eine Todsanzeige an der Tür.
Im Jenseits, auf einer noch schmaleren Bank, warten die Söhne auf sie.

– S. 84 –

Cvijetić zeigt aber auch auf, wie das Leben vor dem Krieg war und wie es nachher weitergeht. Spuren bleiben, Erinnerungen, Verletzungen, Verluste, Lücken, aber das Leben geht weiter. Nie mehr, wie vorher, nie mehr ohne die Gedanken an das Vergangene, diess ausgelöschte Glück, diese zerstörten Schönheiten, aber mit einer – den Menschen in Bosnien eigenen – Art, nach vorne zu blicken, zu erzählen, den Humor zu behalten und in gemächlichem aber vorwärtsgerichtetem Tempo weiterzumachen.

Sprache:
Auch sprachlich ist dieses Buch eine Wucht. Zeitweise fühlt es sich an, als würde man mit einer Gruppe Leuten zusammensitzen und alle würden ihre Geschichten erzählen. So wird aus den tragischsten Erlebnissen eine Art absurde, fast humorvolle Erzählung, die den Überlebenden vorbehalten ist und die immer dort, wo die Geschichte so schrecklich ist, dass man nicht mit Worten ausdrücken kann, was geschehen ist, still wird. Die so entstehenden Leerstellen werden mit einer weiteren Geschichte, die oft äusserst unterhaltsam scheint und deren Schrecken man erst auf den zweiten Blick erkennen kann, überbrückt. Diese Erzählweise begegnet mir in Bosnien und in der Literatur aus dem ehemaligen Jugoslawien oft. Sie ist eine einzigartige Mischung aus der Mentalität, der über Jahrhunderte hinweg kultivierten Kunst des Erzählens und aus den gemeinsamen Erlebnissen, welche die Erzählenden verbindet.
Dass Cvijetić vor allem auch für seine Gedichte berühmt ist, zeigt sich auf jeder einzelnen Seite dieses Buches. Er schafft es, die Menschen und ihre Geschichten auf berührende und bildhafte Weise zu beschreiben und verwendet dabei immer wieder Formulierungen, welche mir den Atem haben stocken lassen. Ein Lob geht deshalb auch an den Übersetzer Adnan Softić, der Cvijetićs Worte feinfühlig in die Deutsche Sprache übertragen hat und an den Verlag, welcher einzelne Formulierungen und Worte im Original belassen und mit Fussnoten versehen hat, die dem besseren Verständnis dienen.

Ich sagte ihr und übertönte den Wind, dass ich mich an Stojankas schrecklichen Tod erinnerte und dass ich mir selbst das Versprechen gegeben habe, einmal ein Buch zu schreiben, etwas wie “Schindlers Lift”.
– S. 93 –


Meine Empfehlung:
“Schindlers Lift” ist nicht nur schriftstellerisch, sondern auch inhaltlich ein einzigartiges Buch. Die spezielle Perspektive ermöglicht eine ganz eigene, unvoreingenommene Sicht auf die Geschehnisse in Prijedor, das stellvertretend für ganz Bosnien steht. Mit mächtigen, packenden Worten erzählt Cvijetić und es fühlt sich an, als würde man einem Bekannten bei einem starken Kaffee zuhören und zugleich in eine ganz eigene, überragend erzählte, Sprache eintauchen. Dieses Buch empfehle ich euch von Herzen weiter. Lest es und ihr werdet so viele Dinge verstehen. Und meldet euch, wenn ihr nach der Lektüre Redebedarf habt.

Zusätzliche Infos:
Titel:
 Schindlers Lift
Originaltitel: Schindlerov Lift
Autor: Darko Cvijetić wurde am 11. Januar 1968 im Dorf Ljubija Rudnik in Bosnien-Herzegowina geboren. Er schreibt Gedichte und Kurzgeschichten, ist Regisseur und Dramatiker am  Theater in Prijedor. Seine Gedichte wurden übersetzt in: Französisch, Englisch, Deutsch, Slowenisch, Hebräisch, Albanisch, Ungarisch, Polnisch, Mazedonisch und Jiddisch. Seit 2013 gibt er den Literaturblog “Hypomnemata” heraus. Er ist Mitglied des P.E.N. Zentrum von Bosnien und Herzegowina, dem Schriftstellerverband von Bosnien und Herzegowina und der Kroatischen Schriftstellerverband.
Sprache: Deutsch
Aus dem Bosnischen von: Adnan Softić
Fester Einband: 100 Seiten
Verlag: adocs
Erscheinungsdatum: 7/2020
ISBN: 9783943253344

https://samtpfotenmitkrallen.blogspot.com/2021/04/rezension-schindlers-lift.html

Il Picolo, recenzija italijanskog izdanja “Lift iz Prijedora”

Piše: Federica Manzon
Prijevod djela na talijanski : Elisa Copetti

′′ Da razlike ne postanu mržnja, granice se ne pretvaraju u zidove, da narodi i dalje budu zemlja mnogih naroda, a na stepenicama Crvenog solitera, pozivi djece rezoniraju bez porijekla imena”.
Il Piccolo Federica Manzon o ′′ Prijedorskom liftu ′′ Darko Cvijetić (translal. Elisa Copetti)
Knjiga ovdje >> https://bit.ly/ascensore_prijedor

IZ CRVENOG SOLITERA: Za koju krivinu Drine je poginuo Sava Kovačević?

foto – lupiga.com

Piše: Darko Cvijetić

Tristotinjak metara sjeveroistočno, iza Taibove bašte i par starih četvorokatnica, u kvartu zvanom “Kokin grad”, pravoslavno je Gradsko groblje. Nekada je to groblje bilo periferijsko, dovoljno udaljeno da se međusobne tišine imaju ne čuti. Čudesna je ta privlačnost djetinjosti i želje da se baš na groblju igramo, dijelimo prve cigarete i tajne, pored zanimljivih spomenika – recimo grobnice i spomenika zahvale poginulim ruskim vojnicima iz Prvog svjetskog!

Pa je Prijedor rastući, sve više svoje groblje obgrljavao. Tu smo prvo zakopavali djedove, pa očeve, pa školske frendove. I tu je kosturnica strijeljanim željezničarima, koje su ustaše, tu u gradu, jezivo i besramno pobile u Drugom svjetskom!

Dakle, brojao sam. To je 547 koraka od Crvenog solitera. Crveni je između Sane i groblja! Zemlju je dovoljno jednom zagaziti, da odmah razumiješ da je i na tome mjestu bila močvara ili bašte, da je to neka sredina prijedorske doline, mjesto slijevanja između Kozare i Sane. Na tom groblju je i tata, u obiteljskoj grobnici prvi. (“Svijet je otišao. Moram te nositi.” P. Ancel)

Tu leži mlada glumica, izgorjela u prometnom udesu, lijepa Anđela, što je trebala igrati Ninu Zarečnu u Čehovljevu “Galebu”, i Anđelo, onaj koji je s mojim bratom prošao sva ratišta prijedorskih brigada u bosanskom ratu, što se ubio bombom. Na pedeset koraka jedno od drugog, kao na pozornici…
Oboje dvadesetrodišnjaci. Nina i Kolja Trepljev.

Pokopani su tu glumci – i Radenko Bilbija i Rade Stupar, potom pjesnik Srđa Bogović, što je svaku večer išao na željezničku stanicu da vidi vozove, i slikar doktor medicine rada Slobodan Zec. Ima i vojnika iz “zadnjeg rata”, samoubijenog Špugija, ili pet godina poslije rata razmijenjenog Siniše K.

I cijelih obitelji, i usamljenika, čije se ime ne vidi već stotinjak godina – ni pustinjaci ih više nemaju na usnama. Kada bih zbrajao vrijeme koje sam proveo na tome groblju, što u šetnjama u svojim četrdesetim ili pedesetima godinama, što u igrama “ganjanja” po ugrijanom mramoru iznad kosturnice željeznačara kad sam imao trinaest godina – dalo bi se još zaključiti da sam odmah poslije pozorišta i lifta, najviše vremena provodio na groblju u Prijedoru.

To ima smisla, ali kada se tome daju sve pripadajuće metafore.

* * *

Posljednja uloga Nebojše Glogovca bio je Hamlet, kojeg je igrao u svojoj četrdesetdevetoj godini, 2017/2018. u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu. Dva mjeseca kasnije je umro. Sve je izvjesnije, posve mirno kaže mi frend, da mi koji smo preživjeli rat – nismo preživjeli. “Potpuno ti ozbiljno kažem..” Frend je fantastičan slikar i pozorišni majstor svjetla.
To su sve neliterarizirane istine, čak i kada se tome uzme svaka moguća metafora.

Dogodilo se samo ono – što smo stigli primjetiti, od svega što se dogodilo, a to je tako malo.
Tako malo, kaže netko koga čujem; kaže opet. Sav život samo pokušavamo oko sebe sagraditi posteljicu. Hamlet treba biti ponosan, što je njegova posteljica bio i Glogovac.

Koliko samo problema nastane, kada se nekoj rečenici samo uzme veliko slovo. Sve što se dogodilo, samo je dio koji sam ja vidio.
Olga Tokarczuk piše da je još židovski zapisničar Josip Flavije držao, da je svijet stvoren u jesen, jer je u Raju bilo voća.
Glogovac je u voću.

* * *

“Viber poruka. Mama. Da kupim pelene M1 za tatu.”
(Iz ekstimnog dnevnika.)
Kao kalibar puške.
”Pelene koje imaju kalibar, kako ne razumijete” kaže oštro nervozna apotekarica.

Šepavi patuljak iz podzemlja, koji svojim dolascima uznemirava sve Crvene solitere svijeta, a ne samo ovoga, između Sane i Gradskog groblja. Ljudi umiru, kao da je rat, svaki dan stotinjak, brzo kao ukuglane pljuvačkom u ustima, male loptice. Koliko ratova ima, i kako se po životima raspoređuju. Kalibrirane pelene? “Ašer Rubin smatra da je većina ljudi glupa i da ta glupost donosi na svijet tugu”, piše Olga T. u “Knjigama Jakubovim”.
Ako virusa Covid-19 igdje u Crvenom soliteru ima, ima ga u liftu, mislim. Kutijica u koju uđe na stotine ljudi i svaki je nadiše svojim izdisanjima. Najopasnija točka u dolini, koja ide vertikalno, gotovo odskače.
Kalibrirana, dakako.

* * *

Pohodi me sve što je nenazvano. Da dajem imena. Jedini lik koji vidi, u “Schindlerovom liftu” – jest Caka, onaj od rata naovamo što ima jedno oko od stakla. Caka više vidi od dvookih.
Tako je u romanu. Ne kažem da je tako. I šta možeš s tolikim nenazvanim? Žena koja znamenuje svoje tijelo krstom, brzim pokretom desne ruke i žmiri. Još kaže – “a ja sam bila tu”.
Takve stvari ne mogu ostati nenazvane. Previše je to.

Na mjestu Taibove kućice sada je pokošena livada.
Na mjestu Crvenog solitera sve je nepokošeno.

* * *

Izbrojanih 547 koraka od Crvenog, preko Taibove livade i sedamdesetogodišnjih, oronulih zgrada prošlog stoljeća, do Gradskog pravoslavnog.
Baš kratak put.

Mlado drvo isflekano raznobojnim osmrtnicama, i deda koji skinuvši naočale, s kirurškom maskom na licu, uspinje se da pročita ime bar na najmlađoj osmrtnici. A proljeće, kao kad sam pred koju godinu, bio na “Goranovom proljeću” – kao strani pjesnik! Suludo je da sam među američkim ili irskim pjesnicima baš na Goranom proljeću (da, bez navodnika) bio, posve zvanično, stranac. A još kao dječak sanjao sam da učestvujem na tim susretima pjesnika u Lukovdolu, u Hrvatskoj, gdje je i rođen nesretni Ivan Kovačić. I, onda to doživiš ipak. Ali kao strani pjesnik, a da se zapravo nisi ni pomjerio s mjesta, iz Crvenog.
Baš kratak put.

I da se moja ulica više ne zove po Savi Kovačeviću. Teško je to razumjeti. Toliko nenazvanih stvari, koliko samo pitanja. Šta je skrivio da mu se oduzme ulica? Kako to da baš nitko/niko ništa nije rekao, koji su to ljudi izglasali, i zašto?

Previše pitanja. Davati imena i bivati sve siromašniji, sve više sebi tuđ i nepoznat. I postaneš stranac.

Jer smo, svakoga dana sve više stranac. Baš kratak put. Ništa nismo stigli primjetiti, nitko nas nije vidio, i nemamo kome reći da smo bili tu.
“Potpuno ti ozbiljno kažem.”

Fantomska bol za iščupanim jezikom. Treba razumjeti da ja ne znam pisati kolumne, i da će sve ovo gdje god mogne pretrčavati u poeziju.
Iz Crvenog soltera je otišao i Sava Kovačević.
Ili – iz rođene je ulice otišao, najzad, i Savo Kovačević, sa svima.
Na svakoj, ne samo simboličkoj ravni, potvrda je to konačnog pada u barbarizam koji je, po sebi, morao ostati nezamisliv. Za koju krivinu Drine je on poginuo?
Crveni soliter st. 101, promijenio adresu, a nije se pomjerio.

https://zurnal.info/novost/23915/za-koju-krivinu-drine-je-poginuo-sava-kovacevic?fbclid=IwAR1RMzbvFypZ6gEiHR40Uj6koyEykQIPsZzpv2oFur5yKLO4w3xlMeboXDU

N1, o Liftu s Nikolom, ponedjeljak, 12.4. 2021.

“Kako je pisao Schindlerov lift, roman koji – prema mišljenju kritike – nosi težinu deset tomova najbolje literature? Da li je soliter, ne samo sušta istina, već i snažna metafora bosanskohercegovačkog stradanja – metafora postratnih krhotina i razvalina na kojima izdišu preživjeli? A šta udišu oni koji dolaze? O umjetničkom jeziku kao jedinom razumljivom izrazu za N1 govori Darko Cvijetić, nagrađivani bosanskohercegiovački književnik, autor romana Schindlerov lift. ” Nikola Vućić, N1

https://www.youtube.com/watch?v=wJPhiYtmKxU&t=2s