Dnevne arhive: 5. Januara 2022.

Jovana Koprivica: PSALM ZA PUSTU BOSNU

Јована Копривица

ПСАЛМ ЗА ПУСТУ БОСНУ

Дарко Цвијетић: Ноћна стража,
Књижевна радионица Рашић, Београд, 2021.

„Читао сам скоро да је Рембрант насликао Ноћну стражу,
али као дањи призор, као призор који се одиграва преко дана,
али да је тијеком времена слика сама потамнила, и тако постала
ноћни призор – ноћна стража! Само самцато вријеме учитало
вјечност и дорадило му слику. Баш сам неки дан то прочитао,
па сад к’о фол правим се паметан, али, ето пало ми на памет,
ноћу, на стражи, да ја ето ноћу зарађујем дан, а ноћна стража
док траје – чини се бескрајном, никако да сване, а кад прође
– к’о да је трајала минут.” Тако у роману Што на поду спаваш

Анђело теши мајку свог друга, главног јунака романа заробље-
ног у касарни Виктор Бубањ, на почетку рата у Сарајеву.

Анђело је један од лутајућих јунака Дарка Цвијетића, у но-
вој ауторовој књизи његова судбина добија завршне акорде у

виду кратке приче. И књига Ноћна стража открива се као епи-
лог, смирај ратне трилогије коју отварају романи Шиндлеров

лифт и Што на поду спаваш, али и цео досадашњи Цвијетићев
песнички опус. Док је у првом роману трагедија грађанског

рата исприповедана кроз судбине становника приједорског Цр-
веног солитера, у другом роману аутор у пуном крешенду сила-
зи у ратни вихор, са лирском бравурозношћу слика сваку рома-
нескну судбину и даје један од најснажнијих портрета грађан-
ског рата у ексјугословенској књижевности. Повратак краћим

поетско-прозним формама у збирци Ноћна стража доима се на
прво читање као утишавање лирског крешенда из два романа.
Књига је по структури подељена у два дела, први део збирке
сачињен је од кратких прича, код Цвјетића увек на граници са
наративном песмом, док други део представља поема Пуста

Босна. Промишљена сведеност поетског израза и фрагментар-
на композиција условљени су и чињеницом да је ауторов поглед

овде усмерен ка пустоши садашњости након ратног потопа. И

у овој књизи Цвијетић остаје песник утонулих у бездан исто-
рије, оних чија су имена и презимена била већ смртна пресуда

у страшним временима. Већ у прологу збирке враћа се аутор
том бремену имена кроз библијску симболику: „Дакле нам је
бивање под именом – процјеп […] / Адам је земља одазвана на
позив.”
Наизглед расути мотиви, а готово сваки мотив у првом
делу збирке има свој огледални парњак у поеми Пуста Босна,
пажљивим читањем склапају се у застрашујући калеидоскоп,

у којем одмакнут, псалмистички, готово јахвистички тон на-
рације само појачава патос. На тлу смо садашњости, где више

нема ратног вртлога, већ само његових последица оличених у

два најснажнија симбола збирке: у симболу земље као библијс-
ког праха, пусте елиотовске земље и у симболу инвалидитета.

Промичу у овим кратким причама гелеристи некада зараћених
страна који гелере мењају попут филателиста, жртве силовања
које узимају снајпер у руке, шаховски велемајстор који након

буке топова преко Дрине не жели више да игра топовима на ша-
ховској табли. Аутор се с болном иронијом, у кратким комен-
тарима на крају првог дела књиге, извињава једином одблеску

трансценденције, Приједорком Исусу, и самом ратном инвалиду,

фигури на крсту којој је граната разнела руке, сада ратној ре-
ликвији из приче Нераспети: „Јешуа, рекао сам Приједорском

Исусу опрости што ми је у књизи оволико инвалида, стараца,
глухонијемих, ампутираца… Све сами људи без руку, без ногу,
без тијела, без звука, без љубави…” Апсурд рата пулсира у причи

Зимнице, кроз призор сусрета жртве из логора и бившег бати-
наша, мучитеља, док им супруге, школске другарице, ћакулају.

Има у том Цвијетићевом протејском поступку да се стал-
но враћа истим темама, у тим његовим лутајућим јунацима и

мотивима које увек исклеше у новој фoрми, даривајући им још
дубљу, трагичнију ауру, нешто од ефекта парализе из модер-

нистичког романа и поезије. Јер ми и живимо ту парализу за-
леђеног сукоба, док исти политички кловнови и њихови наслед-
ници не силазе са сцене, ценкајући се речју геноцид.

Силази у фикционални свет ове збирке и Данко, из ро-
мана Шиндлеров лифт, јунак који је цео рат провео у Црве-
ном солитеру, скривајући се због хрватског порекла. И тек у

поглављу Метанастазија, у којем наратор разбијањем фикцио-
налне илузије даје епилог разних судбина, у исказу да Данко

има српског двоглавог орла истетовираног на леђима открива
се тај ожиљак, белег трауме која не пролази. Тај белег остаје и
у судбини Кнедле, лика из романа Што на поду спаваш, кога
овде срећемо као пивота параолимијског тима састављеног од

ратних инвалида из све три војске. И опет у тим завршним ко-
ментарима откривамо да је центар репрезентације бацио бомбу

на екипу, као што је лопту бацао. То је један од примера где
се читаоцу открива зашто је наративни тон наизглед стишан,
ово је време залеђене прошлости где ране не зацељују већ само
експлодирају. Подвучен је тај алузивни спектар и у сцени кад
наратор види у излогу књижаре своја два романа, баш преко

пута робне куће Патрија, коју руше. Цвијетић и пише на руше-
винама своје домовине Југославије, о онима које су политичке

хуље принели на олтар остваривања својих мрачних снова о по-
влачењу етнички чистих граница.

У поему Пуста Босна увлачи се и стварност пандeмије, тек

да подвуче пустињу ратом разорене земље. Црвени солитер по-
стаје изолаториј од ковида, друг из школске клупе који је у рату

избегао метак страда од вируса. Цвијетић никад не прелази у
памфлет, нема политичких креатура у његовим причама. Једна
песма ипак је осврт на сахрану ђеда нације, митрополита који

је одликовао и благосиљао ратне злочинце. И духовито поигра-
вање црквеним звањем покојника: „Митрополитен опера с но-
шењем леша градом / Све је као некад и Газиместан је дошао у

Подгорицу / Омладина клечи на цијелом тргу јер пролази ауто
с лешом / Као да ајатолаха носају.”
У претходном роману и збиркама поезије аутор прави
омаж Кишу, од кога учи бекство од подмуклог дејства биографије,
чистоту лиризма, и пре свега како из документарне грађе, из

доживљеног, из историјског ужаса изнедрити врхунску литера-
туру. Цвијетић зна да пише о времену кад су Кишове тезе о на-
ционализму прешле из мрачних слутњи у реалност. И наставља
тим трагом: „Нећемо лако изаћи из тог круга. Па нама гробља

миришу, а болнице смрде док брбљамо о националном благос-
тању и националној умјетности, националности свуда и увјек.

Све је у екстрему и опћој порнографираности и баналности.”
Над Цвијетићевим опусом лебди тема насилне смрти у
рату, док враћање мотиву очеве смрти уводи универзалну тему
неминовности људског краја. И један од најлепших рефрена из
романа Што на поду спаваш, „минут неба”, овде је спуштен у

обитељско окриље, у духовни заклон који наратор оставља ћер-
ки. У роману ће тај лајтмотив добити снажне семантичке ва-
ријације и један је од најбременитијих лирских носилаца сло-
жене наративне структуре. „Ти си мени минут, Бота. […] Онај

минут који никад не иде. Стоји и гледа те, као небо што стоји
и гледа те”, пише заљубљена, млада Сарајка, Сенка, у писму
главном јунаку, заробљеном у касарни, писму за које зна да га
никад неће моћи послати. Бота ће тек у емиграцији, у сну чути
како му „минут, по минут неба говори о ужасу, који је прошла
у Сарајеву.” Сенка, којој је граната као и Приједерском Исусу
разнела руку. У Ноћној стражи минут неба једини је нараторов

бег, не чак више ни ка неком метафизичком, већ једином мо-
гућем измаштаном бескрају, бег из пакла садашњице. Сакрити

се у минуту неба са ћерком у погледу на изабрану звезду. „И
тако ћемо звијезду по звијезду. Док не испоклањамо што више
неба. Преносит ћемо тајну поклона.”
Аутор, међутим, не остаје само на овом одблеску наде, јер
већ у причи Лазар симболу звезде је дат сасвим други смисао,

са јасним преокретањем симболике васкрсења у наслову: „Ази-
за су живог закопали […] С хрпе су узели петнаестак лешева и

бацили у јаму. […] Видио сам да је Азиз жив. И он је мене ви-
дио. […] Одбљесак ужаса видио сам као звијезду му у очима.”

Цвијетић је песник тог одблеска ужаса, предсмртне језе неиме-
нованих, расутих по скривеним гробницама и оних који су пре-
живели тај ужас и слика нам, у целом свом опусу, тај одблесак

у заслепљујућој светлости, док платно не потамни, све до самих

дубина нашег стида. Као кад први пут приђете сарајевској кот-
лини, па вам застане кнедла у грлу, кад се сетите вести о стра-
хотама што су допирале са друге стране Дрине. Или стида што

се у Београду брани мурал ратном злочинцу.

У библијској симболици завршава се и последњи чин Анђе-
лове драмe, оно што не чујемо у роману, његов последњи моно-
лог, пре него што ће се разнети бомбом, пред крај рата. Портрет

овог јунака овде је продубљен старозаветним митом као сим-
болом братоубилачког рата у Босни и Херцеговини: „Замисли,

казао је пред водом, кад би убојице, кад би сви Каини свијета,
морали за казну, до своје смрти – носити са собом кости онога
кога су убили.”
Још из пролога Шиндлеровог лифта Цвијетић преузима и
наративне гласове вољних и невољних џелата, јер рат приказује
у граничним ситуацијама, кад од ковитлаца више нема назад,

кад је пушка некад без права избора већ у рукама. У причи Тви-
товка срећемо један од тих наративних гласова: „Неизгово-
рива, незакњижива, неисписива ријеч. Убио сам заробљеника,

балавца – огрлио свијет кошуљицом својега меса. И он муца
мојим уснама своје име. И вели ми – није ми грло дорасло да те

крикнем. Ваљда сви знају да сам твоја прича, и да ме ушапта-
ваш себи у молитве.” Римује се семантички овај крик убијеног

и са епизодом из романа Што на поду спаваш, исприповеданом
у аутофикционалном кључу. Наратор Дарко одлази на задатак

да чува логораше. Након што га злочинци из његове војске на-
терају да изведе неког ко ће им заклати јагње, јунак већ пре-
досећа страшну судбину изабраног. Ујутро га нађе прекланог

врата, па залази у поље кукуруза: „потпуно мокрог лица од суза.
Ниједан глас ме није напуштао, само некакав чудан писак.”

Елипса тог задржаног крика пролама се кроз свако Цвијетиће-
во дело све до ове збирке. И та неизгорворива, неисписива ријеч,

тај крик задржан у грлу, управо су симболички акценти где се
тематски слој и у овој збирци среће са сталним рефлексијама

о моћи поетског језика, о немогућности даљег поја, и о кон-
стантном напору да се изговори та неисписива реч, да се у пус-
тињи садашњости дође до „плодоводне тишине”. Аутопоетичке

рефлексије код овог аутора никад нису опште место, већ се за-
питаност над узалудношћу поетског стварања и могућностима

књижевног језика утапа у тај задржани крик након рата, након
логора, јер Омарска, Аушвиц, Јасеновац, Сарајево, Приједор
топоси су његове поезије. Лирски субјект себе и види као живог
мртваца: „Прво сам мислио да ћу одмах погинути. / Тек сада, у
старости, разумијем да се то и догодило./ Још да себи ријечима
одам – гдје, када, с ким… / Потрошен пут. / […] /Али више неће
ништа да ми буде стих.” Или још аутопоетички експлицитније:
„Простор у којем се моја одсутност удомљује, шћућурава и

ушуткује у предкрику.” И отуда се онај пригушени крик конач-
но пушта из грла, и поред свег безумља које више нема снаге

именовати. „Земља како је гробоболна. / Такве ствари се не го-
воре баш дуго. / Па пређу у неизрециво. Гдје је све прешућено.”

Цвијетићев лирски глас ипак одбија да прешути, зна да

пева о гробоболној земљи, да речима ров, граната, хитац, секун-
дарна, терцијална гробница кроз људски лик враћа сву пунину

њихове трагичности. Својим увек заиграним, новим неологиз-
мима бременитим поетским језиком, Цвијетић остаје мајстор

умећа да пробуди те крике невино страдалих. И док слуша како
елегијама одумиру риме и слути истинитост једног од својих
рефрена да „сваки циркуски коњић сања Троју”, писац једино
спасење, поред оног бескраја у минуту неба, види у писању:
„Платиш палимпсестарину / (или мостарину или цестарину) /
за прелазак на другу страну папира. / И с ужасом си разумио –
да је могућно спасење сваком реченицом.”

134 Београдски књижевни часопис, бр. 62–63, 2021.