Svi članci od darkocvijetic

O darkocvijetic

Darko Cvijetić 11.1.1968. (Ljubija Rudnik) Objavio četiri knjige poezije – NOĆNI GORBAČOV, 1990. Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, Beograd; HIMENICA, 1996. Književna omladina Srbije, edicija Raskršća, Beograd; PASSPORT FOR SFORLAND, 2004. Udruženje književnika Srpske, Banja Luka; MASOVNE RAZGLEDNICE IZ BOSNE, 2012. Besjeda, Banja Luka. Knjigu kratkih priča – MANIFEST MLADE BOSNE, 2000. Prometej, Novi Sad. U Zagrebu studirao filozofiju s teatrologijom. Objavljivao u LITERATURA (Ljubljana), QUORUM (Zagreb), SPLIT MIND (Split), ODJEK (Sarajevo), POLJA (Novi Sad), KORACI (Kragujevac), POVELJA (Kraljevo), REČ (Beograd), KNJIŽEVNA REČ (Beograd)… U POZORIŠTU PRIJEDOR radi kao glumac i redatelj.

IZ CRVENOG SOLITERA: U kafani Predah

dosadašnji dobitnici nagrade FRIC, Hrvatska, časopis Best Book, Zagreb

Piše: Darko Cvijetić

Bagremar, bagremik, takve riječi. Koje sam izlovljavao u zoru iz jezika, i koje bi preronile svakoga na obali, svakoga koji je mislio da govori. Gradnja jedne pjesme jest odgoj košnice radi tegle smrzlog meda. 
Riječ, izlovljena, koja se već upetljana u žilice kompasta crne zemlje, tek kani seliti u jezik. 
Iz Crvenog soltera mraz se vidi dok sviće, kako u dolinu Sane mrvi se bijel, koliko mu ona dopusti. Na moj izlov nitko ne obraća pažnju, niti je kome važan, ali ja znam da sam obala. 
Iz Prijedora ne mrdam, i 54 godine vode Sane prošlo je pored mene. Toliko sam i jezika svojeg čuo. Puno je to vode, puno jezika. Čudo da se nisam ugušio u jeziku. 

Ima kod Babelja, u Crvenoj konjici, onaj Pan Apolek, koji priča kako je On bio na križu, i kako su insekti počeli da se okupljaju privučeni znojem, mirisom Njegovog sukrvlja. Pozvale su mušice i pčelu, ali ona je odbila, i tako postala sestra Isukrstova, priča Pan Apolek. Isak je Babelj vidio u ratu puno spaljenih košnica i poludjelih pčela u unezvjerenom letu. 
Tegla smrzlog meda bješe ljubav za košnicu. Pjesma sestre.

* * * 

Poezija i ja imamo dugo odnjegovano međusobno suzdržavanje u korišćenju riječi, u ophođenju s pojedinačnim značenjima. Šutimo ponekad predugo, misli netko sa strane.
Da bih se ostvario kao Stranac, ostao sam. Na ruševinama Jugoslavije titraju pramenovi vatre s još neohlađene lave mržnje, koja se svakodnevno obnavlja novim tankim slojem vreline. Još živimo od iskopina bivše zemlje, okupljamo se kao mladi arheolozi kad pronađemo još živu tvornicu, neokrnjenu šumu, nezagađenu vodu. Da, onaj vodoskok koji je pratio potonuće Titanika. Da, još se može unovčiti prašina Jugoslavije. Nestankom moje generacije izgubit će se svaki fizički kontakt s Jugoslavijom, i ostat će interpretacije, garnirane nacionalističkim narativom. A ljudi nema…
U Hrvatskoj nema 400.000 ljudi! Broj stanovnika je na nivou 1948. U BiH je tek potpuni demografski kaos. Nacionalisti, koji desetljećima vladaju na ruševinama, drže zastave i rasprodavaju sve oko sebe. Tako i sebe. 
Vlada zakon “spojenih stratišta”, kako snajperski precizno piše neprevazađeni otac Robija K. – Viktor Ivančić. Već trideset godina čujemo samo lelek. Pjesma sestre. 

* * * 

Kafana PREDAH bila je jedna od uporišnih točaka moje samoće, kafanica na pedesetak metara od Crvenog solitera, na tridesetak metara od nekadašnje kuće s baštom starog Taiba. Teško da takvih mjesta ima još puno, i još teže da će u budućnosti kafana uopće i biti. Smrću Bogdanke, gazdarice, koja je desetljećima “držala” privatnu malu kafanu, PREDAH više nije imao tko braniti, i brzinom munje postao je obična kladionica, kakvih je u ovoj nesretnoj zemlji, više od tvornica i domova zdravlja zajedno. 
Tiha kafanica, s gostima iz Crvenog ili iz lokalnog radija Prijedor, ili iz Bosnamontaže, Pobjede, Centralne ili Celuloze. Uvijek dovoljno, i nikad previše. U PREDAHU sam dočekao bar pet ili više Novih godina, u PREDAHU sam napisao bar stotinu pjesama, bilježaka, pročitao desetine knjiga, u PREDAHU sam svojedobno popio više piva od dnevnog protoka vode Sanom. Imao sam svoj mali stol, svoje mjesto, blago svjetlo, tihu muziku, nekolicinu prijatelja koji su predvečer svraćali na trenutak odmora, uz izvrsnu hranu. Konobarica Marjanca, ime upisano za gazdaričinu produženu ruku.
U PREDAH sam dovodio sve kazališne i književne goste Prijedora, pa je tako u toj kafani večerao Oliver Frljić, i Milisav Tešić, Kolja Mićević, Matko Sršen, Marko Misirača, Milutin Pavlov, Ivan O., Dušan Bogović, novinari iz Njemačke, ili iz Srbije, urednici s HRT-a, kazališni kritičari iz tzv. regiona, majstori scenskog pokreta kao M. Marinić ili kostimografkinja Vanja Popović, slovenački redatelj Marijan Bevk, pjesnik Raša Popov…
Ali to sve ni PREDAHU, ni Prijedoru nije bilo važno, niti potrebno. 
Imali smo dakle svoj stol, i moji frendovi – od Radenka, Rive, Todora, Robija, Drine, Zlaje, Pave, Zikija, Beše, Nikice i Maria, svi su u kafanu dolazili kao u moju radnu sobu s večerom i ohlađenim pivom. Znalo se gdje tko sjedi, koje je čije mjesto, tko što pije, jede, koju muziku sluša… Vozač kamiona Radočaj za stolom u centru, penzionisani policajac Šomi desno za šankom…Jugoslavenski PREDAH nije se puno razlikovao od postjugoslavenskog PREDAHA, niti izborom muzike, pića ili jela. 
Kafana je ostala nadnacionalna i gazdarica nije dozvoljavala da se ta točka grada pretvori u išta drugo izuzev onoga što je i bila – mala kafana, začudo, iza solitera. 
Nikada u PREDAHU nije bilo kafanske tuče; za vrijeme rata metak nije opaljen, niti je glas na nekoga podignut. Gazdarica je bila bog i batina. Pamtim, i kako smo Beša i ja cugali pivo, a kako je Predahovo radno vrijeme 1988. bilo do 22 sata, gazdarica bi nam, po isteku radnog vremena, dala po tri boce piva, znajući da ćemo uredno ispijene flaše ostaviti uz ulazni zid, kao i da u mraku bašte kafane koja ne radi, nećemo praviti nikakvu buku, pa nitko neće ni znati da smo tu, da u tišini pričamo o Borhesu ili transkripciji Bacha za gitaru, koju je Beša upravo otkrio. 
Gazdarica je s povjerenjem našem malom društvu davala ključeve kafane za Novu godinu, pa smo se sami služili, uzimali od pića što želimo, a ona bi ujutro došla, čestitala Novu i obračunala naše slavlje u markama. 
Koliko pjesme – odlazi teška industrija – je palo po tim stolicama, u kojima se sad guraju mladi bubuljičavi kladioničari, uz najgrđi treš od muzike – usnonapuhane pjevaljke ispod šatora. 

Ima kod Babelja i kako su – predahnuli – u nekom selu, spaljenom, punom zadivljalih, odljuđenih pčela.

* * * 

Babelj me naučio da promatram oko sebe: traži sve u malom, ulice, prozore, kamenje, sve je u malom, vodu, bumbara, u sve pogledaj kao u tajnu, „na poseban način… i bio sam onda posve siguran da u njima mogu da vidim ono što je najvažnije, misteriozno, ono što odrasli nazivaju suštinom stvari“. 

Baka mu je rekla da ne vjeruje nikome, nego da sam stekne sva ljudska znanja. 
„Moraš znati sve!“, šapnula mu je. 

Učinio je tako. I tome me naučio – suzdržavanju u korišćenju riječi. 
Pjesmi sestre.

https://zurnal.info/clanak/u-kafani-predah/24682

IZ CRVENOG SOLITERA: Kratka slova o čistoći

foto -naslovnica – Mali ekshumatorski eseji, Zadužbina “Petar Kočić”, Banja Luka-Beograd, 2015.

Piše: Darko Cvijetić

Kratka slova o čistoći. 

Ostao sam da bih izbrisao svako mjesto bez mene. 
Crveni soliter jest bilo koja zgrada socijalističkog proleterijata ranih sedamdesetih prošloga stoljeća, objašnjavao sam poljskom pjesniku. Možda bolje – bilo koja zgrada igdje ili ikad. 
Sitnica razlike jest uočiti da, recimo, skrivanje mladog čovjeka pogrešnog imena čitav rat u stanu, čini soliter poprištem antičke drame. Takva faktura od komšiluka pravi svijet, pravi mjesto sudara kometa, poremećaj u vremenu, kad komšije imaju instinkte pećinskih sudbinara, gdje sve ljudskosti pucaju kao u Birkenau, kao u Jasenovcu, pojavljuju se ljudi koji odjednom tvrde da su oni MI! 

Još nešto, “spavati na podu” i “voziti se liftom” – jesu suprotnosti, odgovara mi. Poljski pjesnik.
Snijeg je dobro pazio da ne padne, po mrtvoj noćnoj straži. Himenica je paraolimpijska imenica. 
Ušao sam u 55. godinu života, lagano pada mrak po paleti, tuba po tuba bijele boje je viška.

* * * 

Glumac koji govori mora napipati razliku između misli i rečenice, govorio je učitelj. 
Naučenu rečenicu može svatko iz-govoriti. Misao, mon ami, misao međutim ne. 
Misao moraš dugo analizirati, čuvati u šutnji, otvarati je, milovati, utopljavati, e da bi ti se sa zahvalnošću osmjehnula. Samo osmjehnula. To je milost. Misao izlazi iz kompletnog tijela, i srca i glave. 
Vraški je posao doista je iznijeti na scenu, kad imaš bogatu, dugu i k tome oscilirajuću rečenicu poput Krležine, koja je opet pametna, duhovita ili britko ironična. Govorenje misli, ovisi i o želji napisanog da ga se izgovori, nekom. 
Milijarde pjesnika misli da se rimuju riječi. 
Jebi ga, mon ami, rimuju se misli. Vežu ruke rimenjem. 
Govorenje Becketta osiromašenim riječima, ništa nije manje vraški posao, govorio je.

* * * 

Jedan kod nas na selu preživio strijeljanje. 
Umro neki dan od korone, na respiratoru, kao klen gušen razrogačenih očiju. 
Kao promašeni meci. Rogačenih očiju. 

* * *  

U najsiromašnijoj zemlji Europe, politika straha, fobokracija, doživljava svoje vrhunce koji mogu glave koštati upravo biološki opstanak. Fobokracija upravlja životima i usmjerena je prema gotovo svemu, prema samima sebi. Ali, biološko nestajanje je ples smrti, na taktove fobokratskog drila dugog tri desetljeća. Imamo samoubojstvo sindromom Kalimera – to jest nepravda, ali to nije dovoljno za opstanak. Pasolini je, kažu, u raznim dokumentima rubriku NACIONALNOST ispunjavao rečenicom – stid me je što sam Talijan. 
Tako počinju velika slova o čistoći. 


* * * 

Svih Sedam strahova u Schindlerovom liftu: 
2004. Meandarmedia, Zagreb, 513 str. Naslov originala: Heldenplatz
Prevoditelj: Snješka Knežević i Sead Muhamedagić
 
Dunja Dragojević, pogovor : 
Trg heroja praizveden je u Beču 4. studenoga 1988, 50 godina nakon “pripojenja” Austrije Njemačkoj, godine koja se u Austriji obilježavala kao spomen-godina opomene i prisjećanja na događaje iz ožujka 1938. te je izazvao nezapamćen skandal u povijesti austrijskog poslijeratnog kazališta. Taj Bernhardov komad shvaćen je, naime, kao uvreda austrijske države i napad na nju, pa su političari tražili da se premijera otkaže, da se autor progna iz zemlje, a tadašnji intendant Burgtheatra i redatelj bečke praizvedbe Claus Peymann smijeni po hitnom postupku. Za goleme razmjere skandala svakako je bila zaslužna i činjenica da je taj komad bio napisan po narudžbi “svetog hrama austrijske kazališne umjetnosti”, bečkog Burgtheatera, a povodom njegovog 100. rođendana. Trg heroja posljednji je Bernhardov dramski komad i njegov konačni obračun s domovinom koja je uvijek bila jedna od središnjih tema autorova stvaralaštva.

Skandal oko Trga heroja počeo se rađati gotovo dva mjeseca prije praizvedbe komada kada su bez dopuštenja nakladnika objavljeni neautorizirani ulomci iz toga Bernhardovog djela u kojima se o austrijskom narodu govori kao o “šest i pol milijuna debila i manijaka” i iz kojih se moglo iščitati da “u Beču ima više nacista nego trideset i osme”. Na reakcije nije trebalo dugo čekati. I iako nitko nije poznavao kompletan tekst, gotovo svi istaknuti austrijski političari javili su se za riječ u slučaju Trga heroja. I dok su se tadašnji savezni kancelar Franz Vranitzky i ministrica obrazovanja Hilde Hawlicek zalagali za temeljno pravo umjetnosti na slobodu i za izvedbu komada, čuli su se brojni glasovi koji su tražili zabranu predstave. Tadašnji vicekancelar Alois Mock tražio je da se spriječi premijera i predstava skine s repertoara Burgtheatra s argumentom da jedna ovakva predstava ne može biti financirana sredstvima iz državne blagajne, tj. novcem poreznih platiša koje se u njoj besramno vrijeđaju. I predsjednik Austrije, Kurt Waldheim, vidio je u Trgu heroja zloupotrebu demokracije i “grubu uvredu austrijskog naroda”, a perjanica desničarske Slobodarske stranke Austrije, Jörg Haider, zahtijevao je da se Peymanna istjera iz Beča riječima: “Van iz Beča s tom ništarijom!”

Premijera je ipak održana s oko tri tjedna zakašnjenja i uz demonstracije ispred Burgtheatra. Žučna javna rasprava oko Trga heroja pobrinula se, kako to obično biva, za dobru prodaju karata a Thomasa Bernharda publika je nakon premijere nagradila 40-minutnim pljeskom.


* * * 

Kaže mi Lj. – pa talijanski kritičar tvoje priče poredi s Babeljovim, a njemački s Schultzovim, više od toga baš je teško dobaciti. 
Trebao sam se snimiti kako joj odgovaram da je jednog strijeljao NKVD, a drugog kao psa ubio njemački esesovac na ulici. Dug jednobojan kadar.
Promašeni meci o čistoći? 

https://zurnal.info/clanak/kratka-slova-o-cistoci/24662

Darko Cvijetić: Čovek je tužno biće

Foto: Branko Lučić

Razgovarala: Snežana Miletić, SEEcult

Pisac Darko Cvijetić, autor dva značajna romana postjugoslovenske književnosti o tragediji devedesetih i njenim koncentričnim krugovima koje i danas živimo – “Šindlerovog lifta” i “Što na podu spavaš”, vidi ono što danas živimo kao “prostakluk destiliran i čist kao suza”. U intervjuu za SEEcult.org, Cvijetić kao bolnu odliku današnjice apostrofira i neodgovornost, ocenjujući fascinantnim stepen tzv. “antivakserstva”, koji se u Bosni vidi kao nekakav otpor svetskoj sili.

Razgovor sa piscem iz Prijedora zapravo je počeo pričom o “slučaju Brčko”, odnosno o pozorišnom festivalu na kojem su Cvijetić i Kokan Mladenović, u znak solidarnosti sa glumicom Danijelom Štajnfeld, otkazali učešće njihove predstave “Šindlerov lift”, jer je u žiriju sedeo Branislav Lečić, koga je glumica optužila za seksualno zlostavljanje.

– Moramo početi od Brčkog, čestitati Vam, ne na hrabrosti, jer ona Vam, čini se, ne nedostaje, nego na razumevanju toga koliko je u ovom toaletikološkom regionu važno govoriti jasno i precizno, reći nešto smisleno, odgovorno, etički, sa empatijom za drugog čoveka, za odbranu smisla i logike. Iako se čini da ne bi trebalo da bude teško reći šta je dobro, a šta nije, za većinu je i to malo često previše i nedostižno. Zašto smo solidarni samo ako to ni u kom smislu ne ugrožava našu komociju? Živimo danas neku posve prostačku verziju epikurejstva…

Darko Cvijetić: Živimo prostačku verziju svega, živimo prostakluk destilovan i čist kao suza. U takvoj verziji sveta nema vremena za ubogog, ili bilo kojeg Drugog. Toaletikologija je ubistveno tačan termin, pa još toaletikološki region. A žena je ovde uvek Drugi. Svako je pozicijom žena, ako je doživljavan kao slabiji, nemoćniji… Brčko ne stiže da bude skandal, u moru skandaliteta koji se obrću jedan za drugim. Stvarnost jeste takva da se od dve žene čuva crtež na zidu. Naša komocija može biti uzdrmana upotrebom kokošijih jaja. Da bi se belanjkom još stiglo sačuvati nešto obraza. Kreč je reč naše propasti. Od kreča se čuva zid. U kreč se baca bivši predsednik nakon likvidiranja u potiljak. Nacionalna klasa je odavno u sabirnom centru ispod kreča, upravo traje turneja. Male geste ljudskosti zadivljuju: gane me do suza suseda koja nosi ručak ratnom vojnom invalidu iz susedne zgrade, koji u stanu nema ni struje, ni grejanja. Male odluke mogu biti mnogo dalekosežnije. Recimo, odlučim da deset dana SAMO slušam Betovenove poslednje gudačke kvartete. Poput šoka deluje nakon toga svaki zvuk. Samo potpuno gluv čovek mogao je ovoliko toga tišini učiniti. Ali, govorimo o malim gestama. Veliki sam pesimist postao nakon svoje pedesete godine. Nacional šovinizam, rat i kuga, u jednom polustoletnom životu je ipak previše.

– U “Nožnoj straži”, Vašoj najnovijoj knjizi objavljenoj u Srbiji, ispisujete rodoslov bola zemlje u kojoj živite, između ostalog i 70 priča od kojih svaka ima naslov “Pusta Bosna”. Je li to činjenica, ili Vaš lični osećaj geografskog prostora u kojem živite? Citirate Vima Vendersa koji kaže: “Čak i ako rešim ko sam, ostaje pitanje ko su ostali”… Ko su ostali danas u Bosni? Ko je ostao? Ima li ko da govori o svim bolovima Bosne danas? Ne samo o ratu, već i o mirnodopskom nasilju, o ekološkom otpadu iz Italije koji je tokom korone stigao do vas…

Darko Cvijetić: Pa, čini se da ni “Noćna straža” neće biti potrebna, jer neće biti nikoga. Kako čitam, naučnici predviđaju vrlo brzo nesnosne temperature, recimo na Bliskom Istoku ili severu Afrike, tako da bi migracije zbog same klime mogle početi uskoro, i napuniti pustu Bosnu nekim drugim ljudima. To uopšte ne zvuči nemoguće, niti vremenski daleko. Ne znam da je iko više od Južnih Slovena radio na svom samoubistvu. Rodoslov bola vam kazuje da su u Bosni, tzv. „ostali“ – zapravo svi. Priča o konstitutivnosti tri naroda bila je sržno pitanje rata. Etnički čiste teritorije obesmislile su same sebe neverovatnim pražnjenjem. Svi su ostali, zato niko neće ostati. Zamislite kakvi su ljudi sanjali Jugoslaviju da bi se napokon oslobodili, govorili svojim jezikom, a zamislite kakvi evo ljudi, čine sve, da ovde napokon neko dođe i učini nešto s nama.

– Kako korona markira Bosnu, ne samo njenu kulturu življenja i postojanja, već i kulturu duha i duhovnosti. Ponekad se čini da je u ljude posejan samo još jedan strah, a oni se iracionalno, mimo svake logike, bore protiv njega?

Darko Cvijetić: Strah više ili manje u Bosni, cink na strahu, taj kovid-19. Ovde je tolika opsednutnost nacijom, „mi biramo svog“, „izvorni Dejton“, „ingerencija vojske“ i sl. i to već trideset godina, ko je zločinac, heroj, oslobodilac, žrtva, na čijem je zidu veći heroj, da nikakva korona nema šanse da izbije na kakav vrh prioriteta. Umire se i to je to. Ljudi su potpuno sluđeni i reaguju poput katatoničara – sporo, kasno, brzozaboravno, beskrajno usporeno. Stepen tzv. „antivakserstva“ je fascinantan, srednjevekovni, sulud. Ljudi ovde to razumeju kao nekakav otpor svetskoj sili. Kultura duha i duhovnosti u Bosni je uvek uspevala kao slučajna kresnica, koja krvavo plati svoju kratku pojavnost. Kovid-19 trebalo je barem ljude ovde podići do svesti da virus nijednog soja nije dosad uspeo razlikovati Kineza, Engleza, Rusa, ili Srbina i Hrvata. No, uzalud, igla cepiva, kao cigla muralskog zida.

– Kako se prema koroni odnosite u pozorištu? U Srbiji su to mahom formalne mere, svugde pišu preporuke, dok ih se suštinski gotovo niko ne pridržava. Istovremeno na stadionima, političkim skupovima mera nema, tamo korona ne zalazi, samo u kulturne institucije. Nama nije bila potrebna epidemija da pokaže koliko nismo normalni. Šta je ona o nama još pokazala, što niste znali?

Darko Cvijetić: Identičan, potpuno identičan odnos prema koroni je i ovde, a kako vidimo, u celoj tzv. regiji. Zanimljiva je količina ravnodušja prema pandemiji, koju smo videli u gotovo svim bivšim socijalističkim zemljama Evrope naročito. Kad su vakcine prošle godine dolazile, bile su čuvane dugim cevima, dočekivane na aerodromima, do suza smo se zahvaljivali na donacijama, a onda – ništa. Negde u bespuću interneta sam noćas pročitao nečiju rečenicu da „nije problem u slobodi mišljenja, već u slobodi govora onih koji ne misle“. Vrlo je bolno mala količina odgovornosti koju negujemo, u svim pravcima. Za roditelje, potomstvo, svet na kojem kratkotrajno jesmo, napose za sebe same, za svoju kazanu misao. Ali, ništa nepredvidljivo. Surovost, samoživost, manjak milosti, sve sam to već video. Čovek je tužno biće. Naučio sam se ništa ne očekivati od ljudi. Čini se i Kovid-19 nije bio nimalo kratkovid!

– ”Groblja nam mirišu, a bolnice smrde dok brbljamo o nacionalnom blagostanju”. Istovremeno, prostaštvo postaje “ugledni manir” sa kojim se ne polemiše. Nit’ kulture ponašanja, nit’ kulture govora, nit’ seksualnosti, nit’ kulture vožnje, nit’ jedenja, sve je dovedeno do granice neukusa, granice izdržljivosti – kažete u “Noćnoj straži”. Današnja pamet ne može uticati na prošlost, a može li na budućnost?

Darko Cvijetić: Mora, ili nas nikako neće biti. Doveli smo sebe do ruba, biološkog ruba. Vidljivo je golim okom – nestajemo! Kultura postojanja mora se revidirati. Smrad bolnice i miris groblja odjeci su pogrešne interpretacije patriotizma. Ili hrišćanstva?

– Naš život je tek koji procenat istinskog življenja, a veći deo, možda i 98 odsto prerađevina događaja koji su mediji ispekli za nas, a koji nas se u suštini i ne tiču, jer šta nas briga sa Instagrama ili Fejsbuka prepričana svađa nebitnih likova? Mediji su nam hakovali pažnju, društvene mreže su kidnapovale našu preduzimljivost, strah nam je oduzeo moć logičkog razmišljanja. Pomalo još, na slaboj lastici, na sebi držimo gaće, pitanje je do kada… Je li ekološko buđenje taj neki plamen nade, ili samo još jedna manipulacija? Gde Vi vidite svetlo?

Darko Cvijetić: Hakovanje pažnje je izvrsna sintagma, hakovanje nade, strah koji paralizuje, strah od logičnog razmišljanja. Ekološka svest je takođe buđenje socijalne osetljivosti, shvatanje važnosti biološkog poretka. Meni je vrlo interesantna terminološka zbrka – pa tako reč socijalizam još uvek izaziva zazor, a pri tom osećanje zajedništva uporno sveljudsko meša za nacionalno. Pitanje povezivanja „Južnih Slovena na neki način“, vrlo će uskoro biti pitanje opstanka, pitanje ekologije. Apsolutno ne pominjem Jugoslaviju, nego južnoslovenske radnike, recimo, u Nemačkoj, kojima su bliži turski ili alžirski radnici od nacije kojoj pripadaju. Socijalna pravda nije Kardeljev pojam. Voda je opšte dobro. Zar ne?

http://www.seecult.org/vest/darko-cvijetic-covek-je-tuzno-bice?fbclid=IwAR39S_unFaDhgE4YunJ7jbVpcJm88GF9d_ssuLZktvbuPPLamOwYwelwFfU

IZ CRVENOG SOLITERA: Biti radostan

Piše: Darko Cvijetić

Bit ćemo u eko kućama, i šutjeti. Tako bi se mogla opisati 2072. Počinjemo razumijevati da tehnogija je davno prerasla našu želju da nam služi. Da tehnologija, naime, stvara, pa ima svoj jezik, koji se jedino vodi efikasnošću i besramnom jasnoćom, da je to jezik učinkovitosti. Da sve funkcionira besprijekorno. Neka vrst ulja. Čovjek je ostao razoružan, smiješan kao Vitez s kartonskim mačem. Programirani jezik stiče autonomnost koja ne treba čovjeka. Kontrola društva postaje prelak posao. 

Shvatili smo, svi odavde odlazimo, ali tko dolazi? Vijetnamski radnici u kineskim tvornicama? 
(A eto, pobijedili su Amerikance u ratu!) Dolaze nam pelene? Nama, ostarjeloj djeci Jugoslavije.
Toliko o domovini. Toliko o eko kući, koja će, još malo, znati kako stanar misli, čak će moći s njim i razgovarati – o muzici Bacha kod Tarkovskog. Ako treba. 

* * * 

Sretnost. Kao predmet u školama, vrtićima, fakultetima. Kao osnovni dio kurikuluma vratiti pojam “postavljanja pitanja”, koji dok smo dijete imamo poput refleksa, a onda sustav školovanja uništi svaku radoznalost, gotovo do temelja. Ne uspijevamo ni sebi objasniti tko smo, spriječeni da razvijamo unutarnji glas. 
Što te čini sretnim? Kako biti sretan? Indeks sreće je važniji od indeksa ekonomije. Sretnost je ekološka tema prvoklasna. Identitet zasnivati na radosti, kršćanski je nauk, monoteistički napose. Ne otjerati nikog. Ne otjerati Djeda Mraza iz Zenice, jer nije musliman. Biti radostan. Kako treba. 

* * * 

Neobično je toplo za zimu. Jedva da smo minus dohvatili, veli Lj. U Crveni soliter kroz otvorena balkonska vrata dolaze zvukovi dana. Zvuk putuje uvis, pa tako ponekad čujem razgovor za stolom u kavani Posljednja šansa. Nedaleko je celuloski parking, zapravo privatna zemlja, pretvorena, zasad, u asfaltiranu površinu, na koju je koncem rata SFOR slijetao vojnim helikopterima, ili dolazio vašar za klince u proteklim ljetima. Ponekad ga policija koristi kao poligon. 
Kao neko jutro, recimo. Čujem ih poput muških glasova u horu, kako odrješito, vojnički uče nekome otpozdravljati na “Pomaže Bog, junaci!” Tako složno otpjevaju – “Bog ti pomogao!” 
Unuci proletera bježe u Njemačku, Sloveniju, Austriju biti radnici. 
Sinovi, pa već i unuci ratnika bosanskog rata prošloga stoljeća. Zvuk ide uvis. 
Bog, i tek rođen – čuje. Taj “astralni ljiljan u mučionici velikog inkvizitora”, kako veli Krleža. Ako treba. 

* * * 

Radosnin prvi tjedan! 
Lj. bi rekla, kao uvijek, – da bi se vidjele zvijezde, mora biti dovoljno mračno. 

Komunalci brišu grafit sa zida Gradskog stadiona: “Mlad balija trči poljem, ja ga stižem,pa ga koljem!”
Pored su dva policajca na uviđaju, novinari…Vitez s kartonskim mačem da bude Pansa? O, ne treba. 

* * *  

U INDIJSKOJ državi Maharaštri, u selu Lavool, podivljali majmuni ubijaju štence i u selu nije ostalo gotovo ni jedno štene. Majmuni ubijaju štence bacajući ih s visokih građevina, a vijest o bizarnom događaju obilazi svjetske medije. Posljednjih mjesec dana majmuni su navodno ubili oko dvjestopedeset psića bacivši ih s visine. U trenutku kada grupa majmuna na svom području vidi štene, uhvati ga i odnese na mjesto velike visine i baci ga. 
Navodno, sve se to događa nakon što je nekoliko pasa iz sela ubilo mladunče majmuna. Stanovnici su kontaktirali službenike šumarskog odjela kako bi uhvatili majmune u okolici. 
Nakon što službenici šumarskog odjela nisu uspjeli uhvatiti divlje majmune, sami seljani su pokušavali spasiti štenad iz sela. No, majmuni su počeli napadati i njih, te su neki muškarci pali sa zgrada i ozlijedili se, dok su pokušavali spasiti štence. Majmuni su pobili gotovo sve mladunce u selu, a seljani kažu da u njihovom selu gotovo da i nema štenaca. 
Majmuni se nisu zaustavili, nego su počeli napadati djecu iz sela i to je izazvalo posebnu paniku među mještanima. To su “rutinske” dnevne vijesti, kako i treba. Produžimo dalje:

Čimpanze i gorile mirno koegzistiraju već dugi niz godina, ali u veljači 2019. istraživači su bili šokirani kada su svjedočili činu nasilja u gabonskom nacionalnom parku Loangu. 
Istraživači sa Sveučilišta u Osnabrücku i Max Planck Instituta za evolucijsku antropologiju u Njemačkoj, proučavali su ponašanje čimpanzi u nacionalnom parku, kada su primijetili kako njih dvadesetak bez povoda napada pet zapadno nizinskih gorila (jedan srebrnoleđni gorila, tri odrasle ženke i jedno mladunče). 
Gotovo jednosatna borba između dvije skupine koštala je života bebu gorile, koju su čimpanze uhvatile i nasmrt pretukle, piše časopis Discover. 
Bilo je još šokantnije, kada se traumatični događaj ponovio u prosincu iste godine u istom parku, u središnjoj Africi. Ovaj put, dvadesetsedam čimpanzi se sukobilo sa sedam gorila, u borbi koja je trajala oko sedamdesetdevet minuta i rezultirala je još jednom ubijenom bespomoćnom bebom gorile. 
Prema novoj studiji istraživača koji su promatrali nasilne susrete, natjecanje oko ograničenih resursa moglo je biti pokretački impuls. Porastom klimatskih promjena i smanjenjem dostupnosti voća u Loangu, instinkt koji je uočen kod čimpanzi – da se bore oko hrane i teritorija, mogao ih je pokrenuti i potaknuti na okrutna djela. 
Ali, zašto su čimpanze usmrtile mladunčad gorila? 
I hoće li se nasilje nastaviti? Ova pitanja ostaju bez odgovora. 
Bez obzira na temeljni razlog, sa sigurnošću se može reći da moramo budno paziti, jer je pred nama rat među vrstama primata. 

Štenci i mladunčad trče poljem, to bi mogla biti sretnost, zvuk božje igre, koji se spustio. 

Jednom će morati. 

https://zurnal.info/clanak/biti-radostan/24647?fbclid=IwAR3vxy7CWnuZJuQamAn-E9yRx03decNAn5ryxKcnUj9Bq6FoNx-c3rp7cKo

Jovana Koprivica: PSALM ZA PUSTU BOSNU

Јована Копривица

ПСАЛМ ЗА ПУСТУ БОСНУ

Дарко Цвијетић: Ноћна стража,
Књижевна радионица Рашић, Београд, 2021.

„Читао сам скоро да је Рембрант насликао Ноћну стражу,
али као дањи призор, као призор који се одиграва преко дана,
али да је тијеком времена слика сама потамнила, и тако постала
ноћни призор – ноћна стража! Само самцато вријеме учитало
вјечност и дорадило му слику. Баш сам неки дан то прочитао,
па сад к’о фол правим се паметан, али, ето пало ми на памет,
ноћу, на стражи, да ја ето ноћу зарађујем дан, а ноћна стража
док траје – чини се бескрајном, никако да сване, а кад прође
– к’о да је трајала минут.” Тако у роману Што на поду спаваш

Анђело теши мајку свог друга, главног јунака романа заробље-
ног у касарни Виктор Бубањ, на почетку рата у Сарајеву.

Анђело је један од лутајућих јунака Дарка Цвијетића, у но-
вој ауторовој књизи његова судбина добија завршне акорде у

виду кратке приче. И књига Ноћна стража открива се као епи-
лог, смирај ратне трилогије коју отварају романи Шиндлеров

лифт и Што на поду спаваш, али и цео досадашњи Цвијетићев
песнички опус. Док је у првом роману трагедија грађанског

рата исприповедана кроз судбине становника приједорског Цр-
веног солитера, у другом роману аутор у пуном крешенду сила-
зи у ратни вихор, са лирском бравурозношћу слика сваку рома-
нескну судбину и даје један од најснажнијих портрета грађан-
ског рата у ексјугословенској књижевности. Повратак краћим

поетско-прозним формама у збирци Ноћна стража доима се на
прво читање као утишавање лирског крешенда из два романа.
Књига је по структури подељена у два дела, први део збирке
сачињен је од кратких прича, код Цвјетића увек на граници са
наративном песмом, док други део представља поема Пуста

Босна. Промишљена сведеност поетског израза и фрагментар-
на композиција условљени су и чињеницом да је ауторов поглед

овде усмерен ка пустоши садашњости након ратног потопа. И

у овој књизи Цвијетић остаје песник утонулих у бездан исто-
рије, оних чија су имена и презимена била већ смртна пресуда

у страшним временима. Већ у прологу збирке враћа се аутор
том бремену имена кроз библијску симболику: „Дакле нам је
бивање под именом – процјеп […] / Адам је земља одазвана на
позив.”
Наизглед расути мотиви, а готово сваки мотив у првом
делу збирке има свој огледални парњак у поеми Пуста Босна,
пажљивим читањем склапају се у застрашујући калеидоскоп,

у којем одмакнут, псалмистички, готово јахвистички тон на-
рације само појачава патос. На тлу смо садашњости, где више

нема ратног вртлога, већ само његових последица оличених у

два најснажнија симбола збирке: у симболу земље као библијс-
ког праха, пусте елиотовске земље и у симболу инвалидитета.

Промичу у овим кратким причама гелеристи некада зараћених
страна који гелере мењају попут филателиста, жртве силовања
које узимају снајпер у руке, шаховски велемајстор који након

буке топова преко Дрине не жели више да игра топовима на ша-
ховској табли. Аутор се с болном иронијом, у кратким комен-
тарима на крају првог дела књиге, извињава једином одблеску

трансценденције, Приједорком Исусу, и самом ратном инвалиду,

фигури на крсту којој је граната разнела руке, сада ратној ре-
ликвији из приче Нераспети: „Јешуа, рекао сам Приједорском

Исусу опрости што ми је у књизи оволико инвалида, стараца,
глухонијемих, ампутираца… Све сами људи без руку, без ногу,
без тијела, без звука, без љубави…” Апсурд рата пулсира у причи

Зимнице, кроз призор сусрета жртве из логора и бившег бати-
наша, мучитеља, док им супруге, школске другарице, ћакулају.

Има у том Цвијетићевом протејском поступку да се стал-
но враћа истим темама, у тим његовим лутајућим јунацима и

мотивима које увек исклеше у новој фoрми, даривајући им још
дубљу, трагичнију ауру, нешто од ефекта парализе из модер-

нистичког романа и поезије. Јер ми и живимо ту парализу за-
леђеног сукоба, док исти политички кловнови и њихови наслед-
ници не силазе са сцене, ценкајући се речју геноцид.

Силази у фикционални свет ове збирке и Данко, из ро-
мана Шиндлеров лифт, јунак који је цео рат провео у Црве-
ном солитеру, скривајући се због хрватског порекла. И тек у

поглављу Метанастазија, у којем наратор разбијањем фикцио-
налне илузије даје епилог разних судбина, у исказу да Данко

има српског двоглавог орла истетовираног на леђима открива
се тај ожиљак, белег трауме која не пролази. Тај белег остаје и
у судбини Кнедле, лика из романа Што на поду спаваш, кога
овде срећемо као пивота параолимијског тима састављеног од

ратних инвалида из све три војске. И опет у тим завршним ко-
ментарима откривамо да је центар репрезентације бацио бомбу

на екипу, као што је лопту бацао. То је један од примера где
се читаоцу открива зашто је наративни тон наизглед стишан,
ово је време залеђене прошлости где ране не зацељују већ само
експлодирају. Подвучен је тај алузивни спектар и у сцени кад
наратор види у излогу књижаре своја два романа, баш преко

пута робне куће Патрија, коју руше. Цвијетић и пише на руше-
винама своје домовине Југославије, о онима које су политичке

хуље принели на олтар остваривања својих мрачних снова о по-
влачењу етнички чистих граница.

У поему Пуста Босна увлачи се и стварност пандeмије, тек

да подвуче пустињу ратом разорене земље. Црвени солитер по-
стаје изолаториј од ковида, друг из школске клупе који је у рату

избегао метак страда од вируса. Цвијетић никад не прелази у
памфлет, нема политичких креатура у његовим причама. Једна
песма ипак је осврт на сахрану ђеда нације, митрополита који

је одликовао и благосиљао ратне злочинце. И духовито поигра-
вање црквеним звањем покојника: „Митрополитен опера с но-
шењем леша градом / Све је као некад и Газиместан је дошао у

Подгорицу / Омладина клечи на цијелом тргу јер пролази ауто
с лешом / Као да ајатолаха носају.”
У претходном роману и збиркама поезије аутор прави
омаж Кишу, од кога учи бекство од подмуклог дејства биографије,
чистоту лиризма, и пре свега како из документарне грађе, из

доживљеног, из историјског ужаса изнедрити врхунску литера-
туру. Цвијетић зна да пише о времену кад су Кишове тезе о на-
ционализму прешле из мрачних слутњи у реалност. И наставља
тим трагом: „Нећемо лако изаћи из тог круга. Па нама гробља

миришу, а болнице смрде док брбљамо о националном благос-
тању и националној умјетности, националности свуда и увјек.

Све је у екстрему и опћој порнографираности и баналности.”
Над Цвијетићевим опусом лебди тема насилне смрти у
рату, док враћање мотиву очеве смрти уводи универзалну тему
неминовности људског краја. И један од најлепших рефрена из
романа Што на поду спаваш, „минут неба”, овде је спуштен у

обитељско окриље, у духовни заклон који наратор оставља ћер-
ки. У роману ће тај лајтмотив добити снажне семантичке ва-
ријације и један је од најбременитијих лирских носилаца сло-
жене наративне структуре. „Ти си мени минут, Бота. […] Онај

минут који никад не иде. Стоји и гледа те, као небо што стоји
и гледа те”, пише заљубљена, млада Сарајка, Сенка, у писму
главном јунаку, заробљеном у касарни, писму за које зна да га
никад неће моћи послати. Бота ће тек у емиграцији, у сну чути
како му „минут, по минут неба говори о ужасу, који је прошла
у Сарајеву.” Сенка, којој је граната као и Приједерском Исусу
разнела руку. У Ноћној стражи минут неба једини је нараторов

бег, не чак више ни ка неком метафизичком, већ једином мо-
гућем измаштаном бескрају, бег из пакла садашњице. Сакрити

се у минуту неба са ћерком у погледу на изабрану звезду. „И
тако ћемо звијезду по звијезду. Док не испоклањамо што више
неба. Преносит ћемо тајну поклона.”
Аутор, међутим, не остаје само на овом одблеску наде, јер
већ у причи Лазар симболу звезде је дат сасвим други смисао,

са јасним преокретањем симболике васкрсења у наслову: „Ази-
за су живог закопали […] С хрпе су узели петнаестак лешева и

бацили у јаму. […] Видио сам да је Азиз жив. И он је мене ви-
дио. […] Одбљесак ужаса видио сам као звијезду му у очима.”

Цвијетић је песник тог одблеска ужаса, предсмртне језе неиме-
нованих, расутих по скривеним гробницама и оних који су пре-
живели тај ужас и слика нам, у целом свом опусу, тај одблесак

у заслепљујућој светлости, док платно не потамни, све до самих

дубина нашег стида. Као кад први пут приђете сарајевској кот-
лини, па вам застане кнедла у грлу, кад се сетите вести о стра-
хотама што су допирале са друге стране Дрине. Или стида што

се у Београду брани мурал ратном злочинцу.

У библијској симболици завршава се и последњи чин Анђе-
лове драмe, оно што не чујемо у роману, његов последњи моно-
лог, пре него што ће се разнети бомбом, пред крај рата. Портрет

овог јунака овде је продубљен старозаветним митом као сим-
болом братоубилачког рата у Босни и Херцеговини: „Замисли,

казао је пред водом, кад би убојице, кад би сви Каини свијета,
морали за казну, до своје смрти – носити са собом кости онога
кога су убили.”
Још из пролога Шиндлеровог лифта Цвијетић преузима и
наративне гласове вољних и невољних џелата, јер рат приказује
у граничним ситуацијама, кад од ковитлаца више нема назад,

кад је пушка некад без права избора већ у рукама. У причи Тви-
товка срећемо један од тих наративних гласова: „Неизгово-
рива, незакњижива, неисписива ријеч. Убио сам заробљеника,

балавца – огрлио свијет кошуљицом својега меса. И он муца
мојим уснама своје име. И вели ми – није ми грло дорасло да те

крикнем. Ваљда сви знају да сам твоја прича, и да ме ушапта-
ваш себи у молитве.” Римује се семантички овај крик убијеног

и са епизодом из романа Што на поду спаваш, исприповеданом
у аутофикционалном кључу. Наратор Дарко одлази на задатак

да чува логораше. Након што га злочинци из његове војске на-
терају да изведе неког ко ће им заклати јагње, јунак већ пре-
досећа страшну судбину изабраног. Ујутро га нађе прекланог

врата, па залази у поље кукуруза: „потпуно мокрог лица од суза.
Ниједан глас ме није напуштао, само некакав чудан писак.”

Елипса тог задржаног крика пролама се кроз свако Цвијетиће-
во дело све до ове збирке. И та неизгорворива, неисписива ријеч,

тај крик задржан у грлу, управо су симболички акценти где се
тематски слој и у овој збирци среће са сталним рефлексијама

о моћи поетског језика, о немогућности даљег поја, и о кон-
стантном напору да се изговори та неисписива реч, да се у пус-
тињи садашњости дође до „плодоводне тишине”. Аутопоетичке

рефлексије код овог аутора никад нису опште место, већ се за-
питаност над узалудношћу поетског стварања и могућностима

књижевног језика утапа у тај задржани крик након рата, након
логора, јер Омарска, Аушвиц, Јасеновац, Сарајево, Приједор
топоси су његове поезије. Лирски субјект себе и види као живог
мртваца: „Прво сам мислио да ћу одмах погинути. / Тек сада, у
старости, разумијем да се то и догодило./ Још да себи ријечима
одам – гдје, када, с ким… / Потрошен пут. / […] /Али више неће
ништа да ми буде стих.” Или још аутопоетички експлицитније:
„Простор у којем се моја одсутност удомљује, шћућурава и

ушуткује у предкрику.” И отуда се онај пригушени крик конач-
но пушта из грла, и поред свег безумља које више нема снаге

именовати. „Земља како је гробоболна. / Такве ствари се не го-
воре баш дуго. / Па пређу у неизрециво. Гдје је све прешућено.”

Цвијетићев лирски глас ипак одбија да прешути, зна да

пева о гробоболној земљи, да речима ров, граната, хитац, секун-
дарна, терцијална гробница кроз људски лик враћа сву пунину

њихове трагичности. Својим увек заиграним, новим неологиз-
мима бременитим поетским језиком, Цвијетић остаје мајстор

умећа да пробуди те крике невино страдалих. И док слуша како
елегијама одумиру риме и слути истинитост једног од својих
рефрена да „сваки циркуски коњић сања Троју”, писац једино
спасење, поред оног бескраја у минуту неба, види у писању:
„Платиш палимпсестарину / (или мостарину или цестарину) /
за прелазак на другу страну папира. / И с ужасом си разумио –
да је могућно спасење сваком реченицом.”

134 Београдски књижевни часопис, бр. 62–63, 2021.

PRIČA ZA PRVI NOVOGODIŠNJI DAN: Jer sve, zapravo, traje jedan dan…

foto -Selvedin Avdić

Piše: Darko Cvijetić , Iz Crvenog solitera

Na moj prijedlog, prijatelj iz djetinjstva, na drugom kontinentu, uvjerio je svoju kćerku i zeta, da unuci rođenoj u novogodišnjoj noći, daju ime – Radosna! 

* * * 

Pred nas ne iskrsava mogućnost da u pokušaju spašavanja golih života i prirode oko nas, možda nastane nekakav pokušaj povrata iz ratnika u radnike, nakon ovolikog međusobnog, uzajamnog galvaniziranja nacinalizmom, koji nas je doveo do samoubojstva feudalizacijom. 

Drugih vrijednosti više nema. (Kad nas ostane samo deset, i onda će ideja nacije da razdvaja “svojih četvoro.”)

Radostan, dakle, biti. Uostalom, život malene Radosne odvijat će se daleko odavde. Samo će ime sijati. Hoće li se govoriti neki južnoslavenski jezik, tamo gdje bude živjela? 

* * * 

U svakoj slici ima riječ koja je zanijemila, koja se vidi u tišini, u sijanju. 

Tako u slici bivajuć, vraća se u svoju prvotnost, u neizgovorivost, stanje HIMENICE – kad još nema ime, ili isto to ime pak, nema više. 

Glazba ne postoji, dok je ne interpretiramo. U slici treba vidjeti sijanje riječi, jer je viđenje također interpretiranje.  Viberom stiže i prva fotka Radosne.

* * * 

I Indijanci su obožavali leptire. 

Pedeset milijuna godina lepršaju, i to do sedamdeset puta u sekundi, i ne treba puno mašte da ih se zamisli kako lepršaju oko glave dinosaurusima. Često ne duži od tri milimetra. Vatra im je taj mamac smrtni, a ima jedna vrsta koja se hrani medom. I to noću. Mrtvačka glava, ime je vrsti leptira, koji se pored meda, dodatno uzbuđuje na znoj. Sada dodajem jednu sliku ljetnju, gdje se u dubokoj noći samošiba tiho jecajući monah, znojan i okružen leptirima; prije nego on legne mokrih leđa, a leptiri ne krenu u lov na med, i ne svrše izbodeni tisućama bijesnih pčela, koje i noću stražare. 

Slika puna boja holandskih majstorluka. 

Otkud tebi ovakva priča na prvi novogodišnji dan, pita Lj.? 

Pa, velim joj, jer sve zapravo traje samo jedan dan. 

* * *  

Veterani pod smrčama naslanjaju štake uza zid, razmijenjuju cigarete, smiju se, svi nose kirurške maske. Onaj što je nosio Šejku u borbenom rancu kaže – “zamisli, ono minsko polje na kojem sam ostavio nogu, još nije razminirano! Skoro dvadesetdevet godina.

Minsko polje starije od vinograda”. 

* * * 

Još se dam od sebe prevariti, uz ohlađen viski biti zalijepljen uz prozor male sobe na devetom katu Crvenog solitera. U ranojutarnji tren, kada se noć obrušava u svoju smrt koja svijetli, koja nadolazi, još slušati Beethovenove posljednje kvartete, recimo – String Quartet 15 In A Minor, Op. 132, “Heiliger Dankgesang” – 3. Molto Adagio…

Gluhi Majstor koji tamu svodi na bris rafaelovskih loknica. 

Trenuci kada se vrijeme uvuče u tupu tugu, kakva te obuzima nakon koitusa. Tugu acedije, pridodatu divljenju svijetu, smjeni noći i dana, pogled čimpanze na leš noći uvaljan u maglu. Muzika u kojoj se čuje gutanje smrti, koju zapisuje pedesetpetogodišnji gluhi pobunjenik na mir svejednosti. Ne samo da nije važno KAD slušaš kvartete – sad, prije stotinu godina ili za dvije stotine, još je nevažnije GDJE ih slušaš – na slušalicama dok se vučeš Manhattenom, ili uz planinsko jezero, ili na obali oceana, u provincijskom socijalističkom neboderu…

Ništa moćnije ljudski um ne može tišini, od onoga što joj je uradio Beethoven. 

Moderne metafore bolesti su sve jeftine snimke, upozorava nas i Sontag u “Bolest kao metafora”. Kod Beethovena nema sentimentalnosti. Njegovo psihičko putovanje je shvaćanje najintenzivnijeg iskustva koje osoba može doživjeti. Iscjeljenje, radost rane, kada svaki osjećaj ima novo značenje, a svaka nota je važna svakoj pauzi.

Aristotel je učio Aleksandra kako mlad umrijeti. Pored ostalog, Aleksandar je lekciju prenosio sili leševa, i to i sopstvenom rukom. I umro mlad. 

Jer sve, zapravo, traje jedan dan. 

* * * 

Ideje ostavljene na cjedilu. Šinjel vruć od djeda. Par nota drži nebo da ne cijukne. Fjodor D.:

“Stavrogin : U Apokalipsi anđeo se kune da vremena više nema.

Kirilov : Vrlo točna misao.” 

Jer u jedinom bivanju samo je jedan dan, u tamu se valja vratiti potpuno dogođen. 

* * * 

Dvije stranice borbenog dnevnika jedinice: 

Novogodišnje popodne. Poredani u bivšoj streljani, pod žaruljama, razmijenjeni poginuli momci iz III čete leže otvorenih utroba, bezdrobni, zjapeći, kao da se došaptavaju otvorenim stomacima.  

Odstranjenih testisa, na onkologiji, puno godina kasnije, major zadužen za tadašnju razmjenu, priča oboljelim dvadesetpetogodišnjacima u sobi – “po jedan nedostajao sa svake strane i dogovorimo da dva prazna lijesa, bez puno priče, pošaljemo s ostalim herojima. 

Beskosna dva sanduka, iznad kojih su počasno pucale dvije vojske.

A njih dvojica ostala u toj šumi, nenađeni. Svaki ima po ulicu svaki u svojem entitetu. 

Ulice im već iskoračane u ugaženost”. 

A Radosna radosna. 


https://zurnal.info/clanak/jer-sve-zapravo-traje-jedan-dan/24624?fbclid=IwAR15xsJnzdwNENr7hiwigLbDhuCCwV03jDNn0dIKE5kkl77P-UKzpi_PvDw

IZ CRVENOG SOLITERA: Nema dokaza da sam preživio

Foto- Rade Vranješ / Dule Čeko, D.C. / leđa kafića Amadeus, 1994.

Piše: Darko Cvijetić

Kako se ubrzaju ti prednovogodišnji dani, kad se društvo oko Crvenog dogovaralo gdje ove godine ima slobodan stan, kome starci negdje putuju, kako nabaviti dovoljno vodke, konjaka, piva, vina, osigurati dobru muziku, raju, kisele krastavce… 
Nema više čak ni snijega. 
Snješko Bijelić također je otišao odavde. Snješko migrant. Neka će mu se druga djeca radovati, mrkvasti nosevi rasti po tuđim baštama, kamenčići sa drukčijih staza ići će mu oči biti. 
Znam nečiju baku, kako kroz prozor unuku priča za lokvicu pored staze, kako je dokaz preživljenog snjegovića. I unuk vjeruje. Eto kako uvijek ima boga.

* * * 

“Ja sam skužio da ćemo imati tenkove. Svoje tenkove. I da ćemo ih voziti, ali samo mi, rekao je. 
Nikakav nesrbin, ovaj, onaj…Potpuno naš tenk, koji će tu biti kod Oštre Luke, na pola puta između Sane i Prijedora, između Federacije BiH i Republike Srpske. To sam skužio, rekao je, da nećeš moći iz Prijedora u Drvar tek tako. Jebi ga, imaju i oni tenk. 
A pošto nam niko ne priznaje dokumente, možemo u Kostajnicu na ćevape. 
Toliko kužim. 
Ne kužim otkud tolika potrebna vojska, ko će biti vojska? Kako ćemo čuvati granice i to? Hoće li tvoj sin morati u rov kod Modriče? Ko ti, rekao je, garantuje da neće?! Imamo li oružja i municije? Hoće se sad nositi mobilni na liniju, ili ostaju kod komandi četa? Hoće li komandiri vodova praviti viber grupe?
Ali, zato, imat ćemo, napokon, sve svoje. Sve što nam je oteto, malo po malo. 
Šta fali – dvoje vrata za jednu školu? Šta hoćete, demokratiju? Mi ćemo samo svoje.  
Mi ćemo biti Rusi vama u inat, čak ćemo, ako nas nastavite zajebavati, prestati biti i Srbi! Toliko ćemo biti Rusi, da će i Rusi htjeti da promjene ime u Crnorusi, kad već Bjelorusi postoje. 
Jedino će kao Prusi, da izvise P. Toliko ja kužim. 
Svi žure biti dijete revolucije.”

Frend moj, jebote, četiri pive popio. Svega četiri.

“Obična krava, jednim zalogajem ukloni sa ovoga svijeta cvijet, koji nije stigao putem vjetra, predati balon sa prašnicima”. 
Možda bi frend mogao i zajecati, ili mi se samo čini, zajecavanja više nema, do novoga poroda. 
Trči mu u zagrljaj Nikola, unuk. Nosi masku preko lica i školsku torbu. 

Zamirisan cvijet, virus ili tenk. Vlažne i ledene usne snješka bijelića.

* * * 

Trebala bi neka Božićna priča. 
Meni je znana ona o fratru, Andrićevom jednom fratru, nekome dobrom, kao fra Drago Bojić iz Jajca. 
Dođe sjediti, odmoriti se, na Bikavcu brdu grada Višegrada. I gleda tako fratar Andrićgrad i most, ćupriju, pa mu se nekako smanjuje, smanjuje, pa se i luk po sredini mosta utanjio, i postao mali luk. 
Lukić, gotovo. 
Kao da će pod most zavlačiti se kakva vatra, a ne Drina. 

Kad se odmori, ode. I tako svake godine. 
Ista priča, svačiji Božić, ista voda. Ledena usta snješka bijelića.

* * * 

U Prijedoru su, u Gornjoj Dragotinji, sahranjeni Mihajlo, Aleksandra i Marija (Mesić) Zec. 
Prijedor nema ulicu Aleksandre Zec. 
Prijedor ima Zecove. 

Ima i zečeve. I kuniće. Bijelog. I Zecove. 

* * * 

Kad se malo odmori, svijet ode. Fratar ostane, začuđen.
I tako svake godine, na svačiji Božić. 

* * * 

Čitam tako, sasvim prigodno za Novu godinu, kako zapravo svojim djelima, svojim postupcima, riječima, učincima, pokazanom sažaljenju, praštanju, kako svojim bivanjem na zemlji, nakratko, brzo, samo tren gotovo, mi sami oblikujemo crte lica svoje DAENE (iz iranske soteriologije), lice s kojim ćemo se suočiti u “taj dan”. 
A noć je novogodišnja priziv toga dana, maškaranje i karnevalizacija ideje smrti, ideje vječnog vraćanja istoga, maska na obrazini jednog mogućeg, slutećeg DAENINOG lica.
Neka nama vina i iz toga razloga. Neka i pjesme. Zašto mi je prva ideja da joj je lice staričje? 

* * * 

Dalje preko Agambena, nalazim meni začudnu, zaboravljenu retoričku figuru. Ime joj je prozopopeja. 
Kaže definicija da je slična personifikaciji; njome se neživoj pojavi daje osobina živog bića. Prozopopeja također služi kao figura koja stvara dojam prisutnosti zauvijek odsutne, udaljene ili mrtve osobe, te joj dopušta da govori. 
Bit će da se moje male rečenice vole prozopopejski propinjati. 
Mrmoljenje groblja, da bi se izgrebao zvuk nekog vremena. 

Uostalom, uopće nema dokaza, da sam preživio. 

Sretna 2022. godina!

https://zurnal.info/clanak/nema-dokaza-da-sam-prezivio/24606

“Schindlerov lift” apsolutni pobjednik festivala “Dani Jurislava Korenića”

Proglašenjem pobjednika i dodjelom nagrada u Kamernom teatru 55, završen je peti teatarski festival “Dani Jurislava Korenića”. Predstava Kamernog teatra 55 “Schindlerov lift” u režiji Kokana Mladenovića, apsolutni je pobjednik ovogodišnjeg festivala.

“Schindlerov lift” odnio je nagradu Dragan Jovičić za najbolju predstavu. Nagrada Jurislav Korenić za najbolju režiju pripala je reditelju Kokanu Mladenoviću za predstavu “Schindlerov lift”, Adisa Vatreš Selimović je dobila nagradu žirija za najbolju scenografiju za predstavu “Schindlerov lift”. Nagrada Žan Marolt za najboljeg glumca pripala je Admiru Glamočaku za ulogu u nagrađenoj predstavi, dok je njegova koleginica glumica Gordana Boban proglašena najboljom glumicom festivala Dani Jurislava Korenić. Specijalna nagrada žirija pripala je glumačkom ansamblu predstave “Identitluk” u režiji Tanje Miletić Oručević.

Publika je tokom 9 dana trajanja festivala imala priliku gledati 9 sjajnih predstava teatara iz BiH, Hrvatske, Crne Gore, Sjeverne Makedonije i Srbije. Osam predstava je izvedeno u okviru takmičarskog programa festivala.

Osim predstava, svaki dan je upriličena i promocija knjiga autora iz naše zemlje i regije. Neki od autora koji su predstavili svoja djela su i Svetislav Basara, Damir Ovčina, Almin Kaplan, Ivana Šagat i drugi…

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade, književnik Svetislav Basara bio je ovogodišnji predsjednik žirija festivala “Dani Jurislava Korenića”.

Nakon dodjele nagrada izvedena je i monodrama “Bukača” autorski projekat Kazališne družine EMMA. Inače ova monodrama je nastala po istoimenoj knjizi Martine Mlinarević.

https://ba.n1info.com/kultura/schindlerov-lift-apsolutni-pobjednik-festivala-dani-jurislava-korjenica/?fbclid=IwAR0VCI51E_CpUgGchP50XeXDFth1aJLBcKKKgBMe5aKPs8LrGPRDF02FHHA

IZ CRVENOG SOLITERA: Laku noć, Esade Midžiću…

Piše: Darko Cvijetić

Počeo sam razumijevati da je zapanjujuće, da sam na Radio Prijedoru od 1993. do 2008. godine, snimio preko 200 (riječima: dvije stotine) radio priča (!?), koje su bile na programu ili oko 22 sata, petkom, kao neki Dramski noćni program, ili pak, u drugom navratu, u terminu, također uživo, subota ujutro, u 10 sati. Radi se o tome, da sam te priče čitao i za vrijeme rata, a i poslije rata, da su ih ljudi slušali u rovovima, da sam u nekim emisijama imao goste, glumce – Radenka Bilbiju ili Zlatu Kogelnik ili Radeta Stupara, koji su također čitali. 
Tada je radio bio jedini svakom dostupan medij, vrlo moćan, važan, utjecajan; prosto – ko ima baterije, više je informiran.
A Radio Prijedor daleko se čuo, pa se nekoliko puta nakon emisije, a jednom i u emisiju, javila starija gospođa iz Maribora, koja u staračkoj samoći slušala priču Nadežde Mandeljštam o nestanku Osipa u logoru, plakala i imala potrebu da nam se zahvali, i da plašljivo poželi da joj se pročita neki odlomak Crnjanskog, bilo šta. Nikada joj nisam zaboravio drhtavi glas. Nije uopće znala gdje se Prijedor nalazi, nije čak znala ni da traje nekakav rat.
Naprosto sam naglas, u eter, čitao iz knjiga, ili svezaka, dok je Šile birao muziku, a tonac bio Boro D. pa sam nas odjavljivao kao URBA CULT 92. 
Jedan sat čitao bih priču – izbor iz Andrića, Selimovića, Tomasa Manna, Čehova, Velibora Čolića, Sartrea, Kiša, Esterhazija, Kocbeka, Pekića, Ćopića, Debeljaka, Pavića, Krležu ili Ujevića, Becketta, Skendera, Nicka Cavea, Kipkea, Živadinova, Nabokova…ukratko – tko bi nam pao napamet. Šile je sve čudesno bojio muzikom, (nije u ratu bilo interneta rođeni, za muzikom si morao tragati), Šile je tragao, svaki tekst garnirao muzikom – Dead Can Dance, Brazilski album Milana Mladenovića, novi album Floyda itd. Boro se igrao tonskim reglerom, pretapajući govor u muziku. Zvučalo je moćno, brate. Cugali smo tada sve što se moglo popiti, ali radili odličan posao. 

A ulaskom u novo stoljeće – saznat ću da NIJEDNA priča nije sačuvana, jer su ostali tonci snimali preko istih traka nove emisije, i tako prebrisavali sve snimljene i emitirane priče! 
Da. Svih 200! 
Nijedna ne postoji. I Šile je umro, i tome je već poodavno. Boro je doktorirao u Beogradu svoje “bavljenje računarima”, i nikakve nema veze s radiom već desetljećima. 
Ni Radio Prijedor više uopće nema program nakon 19 sati, a nekmoli Dramski ili Noćni. Ne treba to više baš nikome.
Da, sigurno je i gospođa umrla, iz Maribora, kojoj sam, po želji, jedne ratne večeri, iz rata čitao Crnjanskog. 
Mogu je vidjeti na nekom mariborskom odru, kako se uvoštava. 
Lament je ostao. Sjećanje odbačenog džepnog tranzistora na mogući jazz u rovu. 
(Uzmi jedno “z”, kaže Lj. pa će ti ostati samo jaz, prostor između, rupa, neprolaz).


* * *  

Gimnazija u Prijedoru, ove godine obilježava stogodišnjicu osnutka. 
Tridesetak godina u prošlome stoljeću zvala se Esad Midžić, po mladoubijenom vođi gradskih komunista iz Drugog svjetskog rata. Potom se gimnazija odaziva na drugo ime – Sveti Sava, već skoro novih trideset godina. (Midžić od Amidžić, brat od strica, bližnji mali brat, bratić) 
Dvadesetpetogodišnjak Esad M. strijeljan je od ustaša 17. 7. 1942. na periferiji Banja Luke, kod rebrovačke crkve Rođenja presvete Bogorodice. 

“Kad si otišao od kuće sveti
Savo majku si i oca svojega
Ostavio da plaču…”

Počinjao je tako učenik Esad svoj literarni sastav, sam izabravši srpskog sveca kao temu za pismeni iz srpskog jezika, u drugome razredu gimnazije.
U istoj toj gimnaziji, u čijem holu će mu bista biti sve do 1992. bronzana i netruljiva, kao dlanovi svetih.
Hrabrog dječaka – komesara Krajiškog proleterskog bataljona, E. Midžića, četnici zarobljavaju u klopci prema Čemernici, pa ga predaju ustašama. Ovi mlate, ovi to odmah kod crkve, kod Rođenja presvete. Tako je stradao u pola ljeta ‘42., za Drugog rata, prijedorski gimnazijalac, beogradski student prava, Narodni heroj Jugoslavije od 5. 7. 1951.

“ozari nas istinom sveti Savo
prosveti razum i srce naše
svjetlošću
božanske nauke
budi nam u tuzi iscjelitelj
blagoslovi da nam voće rađa”  (…)

“Ruka je svetog Save spašena čudom od lomače 27.4. 1594. na Vračaru. Jedni vele da je lijeva, i da joj nedostaje prst, odsječen još u Trnovu. Drugi vele – desna. I da je dobar običaj pod nju u kivotu  – podvlačiti se. Tako pričaju u crkvi Trojice, kod Pljevalja, gdje je izložena netruležna ruka, s dijarijem nedogodivih dodira. I traga joj nije bilo desetljećima, sve do 1912. 
Ruku su iz zapaljene Mileševe spasili muslimani, neki Čengići iz sela Potpeć kod Pljevalja, drugi vele da su ruku s kivotom spasili muslimani iz Hisardžika kod Prijepolja, neki Dizdarevići, Ili Kapidžići ili Amidžići… 
Ili, zamisli – Midžići, mala bližnja braća.
Čuvali drveni kivot, u njemu voće spremali, na netruležnom tvome dlanu, Savo, truležnu jabuku”. 

Tako bi pismeni sastav mlađak đak Esad M. završio.

A i što je stotinu godina, u životu Rođenja presvete. 

* * * 

Laku noć, dionici grada, šetači po asfaltu, 
Šile vas, Boki i ja, pozdravljamo u ovu mokru ratnu noć, pred odlazak 1994. 
Maše vam i Miles Davis, a nema struje, pa zamislite uličnu rasvjetu koja se cakljenjem divi kiši. 
Čuvajte baterije ili akumulatore iz jugića i golfića – za nas.

Da slušanja, do naredne subote, šetači po asfaltu, 
vaš URBA CULT ’92. 

https://zurnal.info/clanak/laku-noc-esade-midzicu/24589?fbclid=IwAR2MFchEl_v9UzTl1mLTrEQu5IWmeGn9TL08P6Lpk3FkmXICgnG8QppEHvM