Toliko vrta cvijet može podnijeti

 

Djeca se ne mole bogu da ga ne bi ozlijedila.

Jeziva i lijepa kao larva

pljuvačka položi mrtve natrag u imena.

 

Zastave se zakopljaju, zakapljaju, kaplju.

Poslije smo jeli,

Učinilo mi se da je sarma dio svačije smrti.

 

Tko sada čeka da mu se veli predgrađe ili šuma, jezero,

Čeka uzalud i ima krvi u cipelama.

Na jedanput udahnut zrak

Računa nož u lubenici.

Vodopad, šestokrakica

 

Dvije pjesme na poljskom/ prepjevao Miłosz Waligórski

photo – Gianfranco Meloni

Grzebanie siostry

 

Aidę, koleżankę z klasy, pierwszy raz po wojnie spotkałem w 2001

Wyszła za Niemca, mieszkali w Holandii

Mieli dorosłe córki

Pod koniec roku dostała telefon, że w masowym

Grobie znaleźli jej brata

Kilka kości – pochowała je

Drugi raz spotkaliśmy się w 2005

Znów go znaleźli

Potem dzwonili w 2008 – odkryli nowe groby

Był wśród ciał

W 2015 wydawała się spokojna i o wiele starsza

Znów go znaleźli – szepnęła, oglądając się

I tak co cztery, pięć lat. Ileż można?

No, powiedz! Co, jeśli za rok

Znów odkopią mi brata?

A ja mam już pełen grób.

 

ZAKOPAVANJE SESTRE

 

Školsku iz klupe, Aidu, prvi sam put nakon rata sreo 2001. godine

Živjela je u Nizozemskoj udata za Nijemca

Imaju već velike kćerke

Javili krajem godine da su joj identificirali

Brata u masovnoj

I ona pokopala nekoliko kostiju

Drugi puta sam je sreo 2005.

Opet joj našli brata

Pa su je zvali 2008. – u novonađenoj masovnoj

Još joj brata iskopali

Ove 2015. bila je mirna i puno starija

Našli ga opet, šapće i osvrće se

Dokle ću ovo, svakih četiri pet ljeta?

Šta ću, moj školski, ako mi dogodine nađu

Još brata?

A meni pun mezar

 

Charles Simic je w Belgradzie obiad

 

Rozczochrana dziewczynka

Siedzi na ławce obok mamy

Żebraczki co przysypia na słońcu

Uważnie przygląda mi się przez szybę

Restauracji w której jem obiad

Jej kręcone włosy są bujne i tłuste

Ręce umazane oczy wielkie

Do przebitej piłki

Mówi po cichu jak do lalki:

Zobacz jak je

Dobry jest tyle wyżebrał

Lalka piłka

Sama roztargniona

Wyjmuje sobie z brzucha piasek

I mówi – no co ty

On wykrada słowa

Z modlitw kata

 

 

CHARLES SIMIC NA RUČKU U BEOGRADU

 

 

Djevojčica na klupi

Raščupana uprljana sjedi uz mater

Prosjakinju što zaspiva na suncu

Netremice me gleda kroz izlog

Restauranta gdje ručam

Ima veliku kovrdžavu masnu kosu

Kaljave ručice ogromne oči

Probušenoj nečijoj lopti

Koja je sada očito njezina lutka

Šapuće – vidiš kako on jede

Bio dobar naprosio dovoljno

Lutka lopta

Budući i sama bunovna

Zauzeta je vađenjem pijeska iz trbuha

Ima ga puno i veli djevojčici – ma kakvi

Taj otima riječi

Dželatovim molitvama

To on jede

Meta staza

 

U malom japanskom selu, uz rijeku,

Uhranjuju ulovljene cvrčke i uče ih

Da se bore kao pijetlovi, bikovi ili psi.

Samo puno nježnije, bez ikakve krvi ili znoja i leševa.

 

(U kutu ringova napušteni stradivariji čekaju borbene koncertmajstore)

 

Dječak kroz smijeh objašnjava da je sve to samo igra i zabava

I da cvrčci to svakako znaju, i učestvuju radosno u borbama.

Poslije ih pažljivo vraćaju kućama i brinu se o njima.

A selo cvrči pjesme na suncu, opekavši vatru svojim mesom.

ВИЛА ЗАБИЦА/ na makedonski Seida Beganović

Мајка му на Зоки во марамче ги сочувала неговите
Млечни заби –
Очњачињата, катничињата, секачињата

Кога на боиште го разнесе граната
Не остана ништо

Затоа марамчето го зашила
И сокрила во својот
засмртен сив фустан

Го сонував ноќеска како
Зајачкоустен ги глода ѕвездите по небото
Снесен ѝ во градниот кош

 

ZUBIĆ VILA

 

Zokina mater u maramici sačuvala njegove

Mliječne zube –

Očnjačiće, kutnjačiće, sjekutiće

 

Kada ga je na ratištu raznijela granata

Nije ostalo ništa

 

Zato je maramicu ušila

I sakrila u svoju

Zasmrtnu sivu haljinu

 

Sanjam ga sinoć kako

Zečjoust glođe zvijezde po nebu

 

Snešen joj u grudni koš

Išin šejtan

 

U ratu je bio baš zajeban.

Od onoga koji je šamarao pred soliterima za klikere, koji je krao po samoposlugama i dijelio čvoke pred kinom – do Allahovog ratnika, kako se samoprozvao.

Tetovirao je na tabanima obaju nogu Kristovo raspeće – e da bi ga svakim korakom gazio!

Hvalio se i svima pokazivao tetovaže, i oni što s njim klanjahu, gledali su da mu ne budu iza leđa i da klanjajući ne ugledaju Isusa na njegovim tabanima.

 

I tako je gazio, dok ne legne, dok hoda gazi križ s Isusom, Bogovim Sinom.

A kad legne, a kad legne…

Isusovi ekseri, cijeli dan koračajući nabijani u taban, počnu boljeti – između malih prstiju i palaca na nogama. Isusovo lice od blata, tjemenom sljepljeno za križ – pojavi se, kad legne, samo kad legne.

Zato ne leži, zato stopala ne smije podići, jer podizanje noge za svaki korak boli od eksera koji cure van.

Zato ne leži, zato ne leži, nego se razapinje stojeći.

Radi na ulazu u luna park, ratni je vojni invalid. Bez nogu.

 

Gluhonijema djevojčica roni s lutkom u bazenu.

Osvećuje joj se što govori i čuje

 

Ne zna da pletenice joj na leđima,

Šibaju krila pri okretanju glave, kao kod svih angela.

 

Ona bi Zajebanog da je kćer.

Ekstimni zapis

“Jer tko dubi na glavi, moje dame i gospodo, tko dubi na glavi dakle, taj nebo ima kao ponor pod sobom” Paul Celan

Larin štim

 

(za Svica)

 

Pasternakovi su bili kozmopolitska, intelektulna obitelj koju su posjećivali i Rilke i Rahmanjinov i Tolstoj i…

 

Majka Borisa Pasternaka, Rosa (Raitza) Hofman, bila je vrsna pijanistkinja svojeg vremena, koncertmajstorica, i sama je sina učila da svira. Kada je procijenila da je dovoljno spreman, poslala ga je njihovom susjedu – slavnom Aleksandru Scriabinu, koji je dakako vrlo pažljivo poslušao mladog Borisa Pasternaka. Potom je šutio par trenutaka.

 

Sjeo je za klavir i odsvirao istu kompoziciju, ali podigavši je za polovicu tona više. Upitao je Pasternaka uočava li razliku.

Mladi Pasternak je zbunjeno priznao da ne uočava.

A. Scriabin ovako je rekao dječaku:

 

„Vidite, bili biste koncertni pijanist i za dvadeset godina došli bi do točke u kojoj shvaćate da ipak nemate apsolutan sluh, i da nema dalje, da je sve bila prevara. Ali, nema ni natrag.

Stoga, savjetujem vam, da silnu energiju koja je očigledna, prusmjerite na nešto sasvim drugo a da klavir više i ne dotaknete.“

 

Pasternak je ruska riječ za biljku pastrnjak, sličnu peršinu.

Boris je otišao studirati kompoziciju, potom je naprasno napustio i otišao na studij filozofije, među neokantovce. I, pisao je.

O, puno je pisao.

 

Našavši ga na nekom spisku za strijeljanje, Josif Visarionovič Staljin je rekao – „Nemojte dirati ovog stanovnika oblaka“ i tako mu spasio život. Navodno, dakako.

I, pisao je Boris. Uticao je na Mandeljštama, na Cvetajevu, Efrona.

Pa je i Nobelovu nagradu za književnost – odbio!

 

Samo klavir.

Ostao je nedirnut u majčinoj sobi.

I sam se vremenom preštimovao za pola tona uvis, za pola oblaka.

Suha pjesma

 

Jedna u selu blatom liječila

Namaže blatom sve što boli

I ode bol u blato

I kad je umrla, sahrane je seljani u crnicu zemlju u vrhu brda

Nisu smjeli u blato

 

Bojali se da se neće raspasti

 

Riječi stare kad uđem u njih i oznojeni zarezi jedva udahnu kisik, već gluhonijemi, već gluhonijemlji od sjekire nagorenog držala. Riječi stare kad uđem u njih, postanu korotan zapis ili kvadrati nad kateterima. Braću Zlatana i Edina ubili pred kućom. Čim su rekli kako se zovu. Ubrzo im umro od tuge otac Kemo i mater im Dušanka do smrti palila kandilo u sobi, a oni sa šehidskog mezarja zavirivali. Isus baš rado dolazio, imao i rane na koljenima od klečanja. Ostare, ostare riječi kad uđem u njih pa sve više neću, žao mi da se zbog mene, izboranih čela riječi moraju podbočiti usklicima pa vikati.

 

Ostat ću s vana, s vana kao slijepi Borges, koji se sjeća da u Don Quijoteu nikako ne pada kiša.

Rokada u pješaku

Kralj se pomjera za dva polja prema topu.

To je „rokada“, manevar koji je smislio španjolski biskup Ruj Lopez de Segura i objavio u svojoj glasovitoj knjizi o šahu iz 1561. godine.U srednjevjekovnom latinskom jeziku top je imao naziv ROKUS.

Tako preskočen kralj (ili zaobiđen) postade rokiran kralj ili kralj suprematiziran topom.

Nama je pijan zalutao tip s druge strane.Čim smo ga zarobili otrijeznio se, prestravljen.Onda ga D. iz zajebancije natjerao da igraju „ruski rulet.“Ispalili su po metak.Gledali smo sa strane Cobu, Sretin i ja, pušeći u tišini.

Ljudi, nemojte, jebote, jeste li normalni, ne dajte mu, govorio nam je na koljenima.

Pa je bio red na D-a.

Prislonio je cijev na čelo, htio reći klik, ali ga je pucanj preduhitrio.Samo je zinuo, razrogačenih očiju u nevjerici.Srušio se na leđa u rov, zalomivši koljena od trzaja glave unatrag iz koje je šištala gotovo crna krv.

Cobu je prvi došao sebi, skočio i izrešetao onoga koji je preživio „ruski rulet“, znojnog izbezumljenog zarobljenika koji je vrištao.

Mjesec su dana, možda i više svi zazirali od nas, mjesec dana nam se nitko nije obratio, valjda su svi mislili da smo nas trojica iz nekog razloga ubili njih dvojicu, nitko nije htio povjerovati u priču o ruletu.

Dakle, tako: a, pješak?

Polje po polje, korak po korak, može se probiti kroz sve neprijateljske linije, kroz svaku topovsku salvu i postati – kraljica, ili na glavu okrenuti top, s ponašanjem kraljice, davni rokadni top.